Ни мрког погледа, ни – признанице

Уочи бомбардовања 1999. године Србијом је кружила шала да су наши елитни војни пилоти одбили да лете ако НАТО нападне Савезну Републику Југославију. Како се тада причало, њих нису бринули амерички авиони већ наоружани Срби који ће пуцати у небо. Боље је остати на земљи него да лете кроз баражну ватру народне ПВО одбране.

Шалу на страну, али оружје је део нашег фолклора. Странци ће рећи да Срби воле оружје али та тврдња је дискутабилна. Оружје доносе ратови и завојевачи. Нисмо их ми звали. Али, иза сваког од њих, поготово у 20. веку, остајале су пушке, пиштољи, митраљези, бомбе. Једноставно, тога је било превише. О томе сведочи и недавни проналазак мајстора који су мењали кров на једној старој кући у Земуну. Међу гредама на тавану пронашли су четири немачке ручне гранате типа М-24. То су оне бомбе са дрвеним ручкама које смо виђали у партизанским филмовима. По принципу, ако затреба опет, неко их је сакрио и очигледно заборавио.

Таквих је примера и превише. Таван је дежурно место за скривање оружја. Али, послужиће и двориште где могу да се закопају пиштољ или расклопљена пушка. Многи оружје крију по викендицама. А то је вероватно најгори избор. Викендице током зимских месеци посећују незвани гости и однесу оружје којем се не зна порекло. Рецимо, пронађу полуаутоматску пушку донету са ратишта у Хрватској, или митраљез који је стигао као трофеј из Босне.

О оружју које је стигло са Косова и Метохије да не говоримо. Тамо је оружје било гарант опстанка. О томе сведочи прича возача у једној општини на југу покрајине. У Нишу је купио немачки валтер П-38, који је платио 600 марака. А онда је средином деведесетих, када је ОВК почела да убија полицајце и отима цивиле, подељено војно оружје. Пушке, аутомати, свако је могао да узме муниције колико је желео.

Трагедије у школи „Владислав Рибникар” и у Дубони и Великом Орашју код Младеновца могле би да прекину везу Срба и оружја. Страдање најмлађих показало је колико је опасно оружје. Апел државе да се преда оружје прихватио је велики број одговорних грађана, који су у томе пронашли олакшање – да се ослободе моралног терета и ставе тачку на непотребну одговорност. О пратећим опасностима да и не говоримо – да дете пронађе пиштољ у орману, да неко ашовом закачи бомбе закопане у дворишту... Ако се бринете да би одлазак у полицијску станицу да предате нелегално оружје могао да вам направи проблеме и да полиција узима податке грађана, слободно можете да се растеретите сваке бојазни. Репортери „Политике” прошле недеље су у два наврата то проверили, и тако демантовали савете који круже интернетом – да је боље да се оружје исече брусилицом и баци у контејнер за смеће и да је најбољи начин да се решите муниције тај да је једноставно баците у реку. Не размишљају о томе да би водостај могао да опадне и да би та муниција, па и оружје, могли да се појаве на обали.

Али, кренимо редом. Кроз разговор са познаницима дошли смо до информације да су неки од њих расположени да се реше нелегалног војног оружја, заосталог из деведесетих година. Али боје се одласка у полицију и могућих санкција које би могле да проистекну из тога.

На савет новинара „Политике”, који су у више наврата били сведоци таквих акција, да је најбоље да се се оружје преда полицији и да је неодговорно да се муниција баца у реке, на две локације су ископана два аутомата, војни карабин, неколико стотина метака и десетак ручних бомби. Зелене и црне, које су донете из Хрватске и Босне.

Због бојазни од питања у полицији, оружје и муницију су однели новинари „Политике”. Ако их неко и пита нешто, они имају добар алиби. Кажу да су на задатку, да је то идеална прилика да се напише рубрика. Да се пренесе прича из прве руке.

И тако, у једну полицијску станицу на територији Београда ушао је новинар нашег листа и пријавио да има оружје које жели да преда. Ни њему није било баш свеједно. Нагласио је да аутомат и убојна средства нису његова, да се он у тој причи пронашао искључиво због професионалног изазова.

Полицајац, шеф смене, гледа новинара и каже „дај шта имаш”. На столу аутомат М-56, калибра 7,62 милиметра, у народу познат као „шмајсер”. Стотинак метака и пет ручних бомби.

На питање да ли се добија нека потврда за предато оружје, муницију и бомбе, одговор гласи – не. За војно аутоматско оружје и експлозивна војна средства не издаје се никакав документ. Једноставно, закон не познаје могућност поседовања аутоматског оружја и бомби. Осим тога, позив да се преда оружје подразумева дискрецију а потврда не може да се изда на Н. Н. лице. Што је и логично.

Доносилац оружја се захвали присутним полицајцима и крене напоље. Окреће се за собом, у неверици да је све прошло тако лако и једноставно. Корак по корак, до аутомобила на паркингу, уз паузу да осмотри хоће ли неко да запише макар број регистарских ознака. Нико, ништа.

Неколико дана касније, иста прича у другој полицијској станици, на територији друге градске општине. Разлика је у томе што је било већ касно увече па је на улазу у станицу дежурни полицајац питао којим поводом смо ту.

На одговор да су донети оружје и муниција, он позива колеге из станице који под светлима лампи са мобилних телефона констатују о чему се ради. Доносилац пита јесу ли бомбе, обмотане лепљивом траком, безбедне. Дежурни полицајац се на то насмејао. Каже био је у Босни, на Космету, спавао је са бомбама у рововима. Ако их нико не дира, неће саме да експлодирају.

Кроз разговор, док његове колеге из станице не донесу дрвени сандук у који ће одложити бомбе, полицајац прича да је дан раније један суграђанин донео прави арсенал. Муницију нису бројали али су их изненадиле две аутоматске пушке са наставцима за испаљивање тромблона, оригиналан пригушивач, оптика и један „шарац”. То је немачки митраљез из Другог светског рата, познат по великој брзини ватре. Испаљује до 1500 метака у минути због чега његова паљба звучи као цепање тканине. Иначе, то је онај митраљез из којег Љубиша Самарџић у филму „Неретва” десеткује редове четника.

Зазвонио је телефон у пријавници, полицајац је одмахнуо руком и то је то. Свако на своју страну, без питања и записивања података.