Ni mrkog pogleda, ni – priznanice

Uoči bombardovanja 1999. godine Srbijom je kružila šala da su naši elitni vojni piloti odbili da lete ako NATO napadne Saveznu Republiku Jugoslaviju. Kako se tada pričalo, njih nisu brinuli američki avioni već naoružani Srbi koji će pucati u nebo. Bolje je ostati na zemlji nego da lete kroz baražnu vatru narodne PVO odbrane.

Šalu na stranu, ali oružje je deo našeg folklora. Stranci će reći da Srbi vole oružje ali ta tvrdnja je diskutabilna. Oružje donose ratovi i zavojevači. Nismo ih mi zvali. Ali, iza svakog od njih, pogotovo u 20. veku, ostajale su puške, pištolji, mitraljezi, bombe. Jednostavno, toga je bilo previše. O tome svedoči i nedavni pronalazak majstora koji su menjali krov na jednoj staroj kući u Zemunu. Među gredama na tavanu pronašli su četiri nemačke ručne granate tipa M-24. To su one bombe sa drvenim ručkama koje smo viđali u partizanskim filmovima. Po principu, ako zatreba opet, neko ih je sakrio i očigledno zaboravio.

Takvih je primera i previše. Tavan je dežurno mesto za skrivanje oružja. Ali, poslužiće i dvorište gde mogu da se zakopaju pištolj ili rasklopljena puška. Mnogi oružje kriju po vikendicama. A to je verovatno najgori izbor. Vikendice tokom zimskih meseci posećuju nezvani gosti i odnesu oružje kojem se ne zna poreklo. Recimo, pronađu poluautomatsku pušku donetu sa ratišta u Hrvatskoj, ili mitraljez koji je stigao kao trofej iz Bosne.

O oružju koje je stiglo sa Kosova i Metohije da ne govorimo. Tamo je oružje bilo garant opstanka. O tome svedoči priča vozača u jednoj opštini na jugu pokrajine. U Nišu je kupio nemački valter P-38, koji je platio 600 maraka. A onda je sredinom devedesetih, kada je OVK počela da ubija policajce i otima civile, podeljeno vojno oružje. Puške, automati, svako je mogao da uzme municije koliko je želeo.

Tragedije u školi „Vladislav Ribnikar” i u Duboni i Velikom Orašju kod Mladenovca mogle bi da prekinu vezu Srba i oružja. Stradanje najmlađih pokazalo je koliko je opasno oružje. Apel države da se preda oružje prihvatio je veliki broj odgovornih građana, koji su u tome pronašli olakšanje – da se oslobode moralnog tereta i stave tačku na nepotrebnu odgovornost. O pratećim opasnostima da i ne govorimo – da dete pronađe pištolj u ormanu, da neko ašovom zakači bombe zakopane u dvorištu... Ako se brinete da bi odlazak u policijsku stanicu da predate nelegalno oružje mogao da vam napravi probleme i da policija uzima podatke građana, slobodno možete da se rasteretite svake bojazni. Reporteri „Politike” prošle nedelje su u dva navrata to proverili, i tako demantovali savete koji kruže internetom – da je bolje da se oružje iseče brusilicom i baci u kontejner za smeće i da je najbolji način da se rešite municije taj da je jednostavno bacite u reku. Ne razmišljaju o tome da bi vodostaj mogao da opadne i da bi ta municija, pa i oružje, mogli da se pojave na obali.

Ali, krenimo redom. Kroz razgovor sa poznanicima došli smo do informacije da su neki od njih raspoloženi da se reše nelegalnog vojnog oružja, zaostalog iz devedesetih godina. Ali boje se odlaska u policiju i mogućih sankcija koje bi mogle da proisteknu iz toga.

Na savet novinara „Politike”, koji su u više navrata bili svedoci takvih akcija, da je najbolje da se se oružje preda policiji i da je neodgovorno da se municija baca u reke, na dve lokacije su iskopana dva automata, vojni karabin, nekoliko stotina metaka i desetak ručnih bombi. Zelene i crne, koje su donete iz Hrvatske i Bosne.

Zbog bojazni od pitanja u policiji, oružje i municiju su odneli novinari „Politike”. Ako ih neko i pita nešto, oni imaju dobar alibi. Kažu da su na zadatku, da je to idealna prilika da se napiše rubrika. Da se prenese priča iz prve ruke.

I tako, u jednu policijsku stanicu na teritoriji Beograda ušao je novinar našeg lista i prijavio da ima oružje koje želi da preda. Ni njemu nije bilo baš svejedno. Naglasio je da automat i ubojna sredstva nisu njegova, da se on u toj priči pronašao isključivo zbog profesionalnog izazova.

Policajac, šef smene, gleda novinara i kaže „daj šta imaš”. Na stolu automat M-56, kalibra 7,62 milimetra, u narodu poznat kao „šmajser”. Stotinak metaka i pet ručnih bombi.

Na pitanje da li se dobija neka potvrda za predato oružje, municiju i bombe, odgovor glasi – ne. Za vojno automatsko oružje i eksplozivna vojna sredstva ne izdaje se nikakav dokument. Jednostavno, zakon ne poznaje mogućnost posedovanja automatskog oružja i bombi. Osim toga, poziv da se preda oružje podrazumeva diskreciju a potvrda ne može da se izda na N. N. lice. Što je i logično.

Donosilac oružja se zahvali prisutnim policajcima i krene napolje. Okreće se za sobom, u neverici da je sve prošlo tako lako i jednostavno. Korak po korak, do automobila na parkingu, uz pauzu da osmotri hoće li neko da zapiše makar broj registarskih oznaka. Niko, ništa.

Nekoliko dana kasnije, ista priča u drugoj policijskoj stanici, na teritoriji druge gradske opštine. Razlika je u tome što je bilo već kasno uveče pa je na ulazu u stanicu dežurni policajac pitao kojim povodom smo tu.

Na odgovor da su doneti oružje i municija, on poziva kolege iz stanice koji pod svetlima lampi sa mobilnih telefona konstatuju o čemu se radi. Donosilac pita jesu li bombe, obmotane lepljivom trakom, bezbedne. Dežurni policajac se na to nasmejao. Kaže bio je u Bosni, na Kosmetu, spavao je sa bombama u rovovima. Ako ih niko ne dira, neće same da eksplodiraju.

Kroz razgovor, dok njegove kolege iz stanice ne donesu drveni sanduk u koji će odložiti bombe, policajac priča da je dan ranije jedan sugrađanin doneo pravi arsenal. Municiju nisu brojali ali su ih iznenadile dve automatske puške sa nastavcima za ispaljivanje tromblona, originalan prigušivač, optika i jedan „šarac”. To je nemački mitraljez iz Drugog svetskog rata, poznat po velikoj brzini vatre. Ispaljuje do 1500 metaka u minuti zbog čega njegova paljba zvuči kao cepanje tkanine. Inače, to je onaj mitraljez iz kojeg Ljubiša Samardžić u filmu „Neretva” desetkuje redove četnika.

Zazvonio je telefon u prijavnici, policajac je odmahnuo rukom i to je to. Svako na svoju stranu, bez pitanja i zapisivanja podataka.