Лазино јутрење у прози медицине

Шабац – Ретки су људи који су у стању да и хране душу и да лече тело. Један од њих, дубоко укорењен у српској књижевности и српској медицини јесте Лаза К. Лазаревић, лекар и писац. У његову част, 45. пут, у родном Шапцу, одржани су „Лазини дани”, симпозијум професора медицине, лекара и фармацеута, који су кроз своје стручне радове и предавања, презентовали нова достигнућа из различитих грана медицине: кардиологије, неурологије, гинекологије, психијатрије и онкологије.

Испред родне куће Лазе К. Лазаревића, у Господар Јевремовој улици у Шапцу, на његов споменик, подигнут 1990. године, на стогодишњицу Лазине смрти, положили су представници Подружнице Српског лекарског друштва у Шапцу, градске управе и здравствених установа.

– Велико је Лазино дело. И књижевно и медицинско. Ове године посебну част указали смо лекарима рођеним у Шапцу, који су данас професори, доценти и асистенти на факултетима широм Србије и света – каже прим. др Љиљана Станимировић, председница Подружнице СЛД Шабац и начелница Службе психијатрије шабачке Опште болнице „Др Лаза К. Лазаревић”. – Шабачка подружница друштва, основана 1926. године, временом је своје деловање проширила и ван граница земље, па је великим залагањем блаженопочившег епископа Лаврентија, деведесетих година прошлог века, формиран огранак српских лекара у Немачкој.

И сам Лаза Лазаревић, за свог кратког живота, гајио је посебан пијетет према Српском лекарском друштву, чији је био члан. По завршетку студија медицине у Берлину, 29. августа 1879. године, присуствовао је његовој редовној седници у Београду и представио свој студентски рад из области гинекологије. Од тада, па све док због туберкулозе није пао у постељу десет година касније, био је активан на свим седницама друштва.

Лаза је био и велики српски патриота. Иако је у време српско-турских ратова још био студент медицине, он напушта берлински универзитет да би збрињавао рањенике. Био је и лични лекар краља Милана Обреновића. Знаменити шабачки лекар оставио је дубок траг не само у домаћој већ и у европској медицинској пракси; зачетник је геријатријске неге и пионир палијативног збрињавања у Србији, па и у Европи. За „Лазаревићев знак” или тест у светској медицини и неурологији зна се још од 1880. године, када је објавио своја запажања о болести ишијадичног нерва код шест мушких пацијената. У архиви београдске болнице, која данас носи његово име, чува се 156 „лекарских сведоџби” – историја болести, од којих је више од 50 написао и потписао Лаза Лазаревић.

Чувени лекар био је и признати писац, реалиста, зачетник психолошке приповетке у српској књижевности. У својих девет приповедака, међу којима је и она добро позната „Први пут с оцем на јутрење”, на пиједастал времена поставља српску породицу и њене вредности, којој тадашњи, овдашњи човек жртвује све, па и личну срећу.

Лаза К. Лазаревић прерано се преселио у вечност. Исцрпљен туберкулозом, умро је у четрдесетој години, 10. јануара 1891. године. У његовом родном Шапцу име његово данас носи једна основна школа и Општа болница у Шапцу.