Савијање младог дрвета као последица лошег система вредности

У свом тексту „Савијање младог дрвета”, објављеном 12. маја у „Политици”, Радош Бајић коментарише немиле догађаје који су задесили Србију последњих дана и који су довели до најављеног мораторијума Владе Србије на издавање нових дозвола за поседовање оружја, као и до одузимања или предаје оружја грађана Републике Србије. Бајић говори и о узроцима ових страшних догађаја – масакара у престижној београдској школи и у центру Шумадије: „После ужасних злочина које су починили један основац и једна монструозна двадесетогодишња замлата, с разлогом су интернет, друштвене мреже и ријалити програми апострофирани као изворишта свих зала и злокобних опсена које у застрашујућем облику мотивишу младе нараштаје.... Које и какве поруке шаљемо преко великих и малих екрана ако су садржаји филмова и ТВ серија које производимо и приказујемо.... посвећени насиљу, мафијаштву, наркоманији и афирмацији лаког и лагодног живота од криминала. Какав утицај све то има на развој и формирање младе популације у нашем друштву?”

У потпуности се слажем с размишљањима и ставовима нашег глумца, филмског режисера и продуцента Радоша Бајића, али мислим да проблем и извор ових немилих, ружних и трагичних догађаја, како код нас, тако и у свету, лежи у неправедном и нехуманом систему вредности који је изнедрио неолиберални профитабилни капиталистички концепт управљања светом, животима људи и породица широм наше планете. Он погубно утиче на односе између људи унутар наше заједнице јер је на велика врата увео друштвену неједнакост узроковану неправедном расподелом и класним раслојавањем на богате, односно моћне, и сиромашне, односно губитнике.

Новац и имање новца постали су главно мерило вредности између људи, које одређује положај и статус сваког појединца у отуђеној друштвеној заједници. У жељи да се створи „држава благостања”, као препрека се јавља класно стварање стереотипа који богате промовише као успешне и моћне, а сиромашне као вечите губитнике и лењивце. Фактор способности замењује фактор знања и постаје приоритетан у одгоју и образовању деце. Сурова утакмица у борби за статусни престиж у друштвима где је држава правно слаба доводи до тога да родитељи и школе на погрешан начин у васпитавању и образовању утичу на своју децу, одређујући им високе лествице успеха у будућој каријери, лечећи на њима своје болесне амбиције и правећи од њих „мале професионалне гладијаторе”, „савршене бизнис машине” или „способне менаџере”, не схватајући да су они само деца жељна игре у школским двориштима, а не учесници неке сурове игре, које се зове „survivor”.

Још је у свом тексту „Капиталистички мултиполарни свет”, објављеном у „Политици” 15. октобра 2018. године, социолог Милан Мишковић објаснио да се „глобални капитализам заснован на експлоатацији као економској форми тлачења, који репродукује класне неједнакости и отуђени живот усмерава на ’имати све више ствари’, а не на ’бити’ (остварење људских потенцијала)... Он доводи до увећања трошкова живота, кредитно-дужничког ропства и раста неједнакости као три јахача апокалипсе капитализма.”

Ипак, најбољи осврт на нови сурови свет изнео је наш познати економиста Небојша Катић у свом чланку „Сурови нови свет”, објављеном у „Политици” 12. октобра 2016. године, у којем истиче: „У систему у којем је интерес профита важнији од човека и његовог живота догађа се... да огроман број људи постаје вишак – апсолутни, неупосливи, непотребан. Тржиште је, као врховни арбитар људских судбина, пресудило – рачунари, роботи и алгоритми односе победу, тј. власници тих технологија. Економска драма... започела је потпуном компјутеризацијом, аутоматизацијом и роботизацијом свих сегмената живота људи (у друштвено-економском смислу), што је узроковало отказе и страшна подвајања и отуђења људи. Код људи су се јавили одређени страхови узроковани борбом за престиж у друштву, али и борбом за опстанак у суровом друштвено-политичком систему... Људске муке и трагедије које систем креира завршавају у црним хроникама, али их мало ко повезује са системом у којем се живи. О будућности која више није пред вратима, већ је једном ногом унутра, данас убедљивије говоре холивудске научнофантастичне дистопије него академски уџбеници. Иако описани процес у Србији касни, сурова будућност ће веома брзо стићи и биће гора и од ове, не баш угодне садашњости.”

Овако је господин Катић пророчки предвидео ове трагичне догађаје и процесе који се данас одигравају у Србији. Време је да се поново с мртве тачке покрене борба за социјалну правду, која би као своје тековине изнедрила социјални дијалог и социјални мир.

Миомир Гарашанин,
Београд