Србији је потребна стратегија спољне политике

Наше друштво историјски одликује дисконтинуитет где се променама власти мењао начин унутарполитичког уређења живота у заједници, али и спољнополитички приоритети, као и усмерење нашег друштва и државе. Кад је реч о данашњој спољној политици Србије она представља најактуелнију тему у последњих двадесет година због рата који се десио на територији Европе. Ту се налази и потреба Србије да ре(дефинише) своја партнерства са појединим државама и одлучи којим путем ће ићи у наредним годинама и деценијама. Илија Гарашанин је још у своје време упозоравао да политика, било унутрашња било спољашња, не може да се води од данас до сутра него треба да буде заснована на дугорочним плановима и принципима.

Србија нема написан нити усвојен документ којим се дефинише стратегија спољне политике што говори и о одсуству жеље наших политичких елита да грађани знају куда се наша земља креће, какви су јој спољнополитички циљеви и приоритети, те како зацртане циљеве остварује. Зато верујем да је данас, више него икада раније у последњих двадесет година, потребно написати стратегију спољне политике која би се расправљала у Народној скупштини чиме би се српска спољна политика институционализовала и усмерила са јасним приоритетима и циљевима.

Одсуство таквог документа доводи нас у ситуацију да спољну политику водимо од данас до сутра базирану на ад хок одлукама представника власти и њиховим изјавама које су неретко противречне. На тај начин би се и смањила могућност да се променом власти лако мења курс спољне политике или да постоји страх да тако нешто може да се деси. То не значи да спољна политика не треба да се мења уколико се промене међународне околности или интереси државе и њених грађана, али би се доношењем стратегије спољне политике поставили темељи усмерења наше државе који не би имали само спољнополитичке последице већ би се директно тицали и живота грађана и унутарполитичког уређења друштва. Одсуство спољнополитичке стратегије омогућава државним званичницима да без одговорности дају изјаве и граде личне односе са представницима страних држава за дневнополитичке потребе у сврху прикупљања политичких поена. Српска спољна политика се данас у суштини и даље базира на четири стуба што је била идеја Бориса Тадића и Вука Јеремића, али су се околности у међувремену промениле, иако нисам сигуран ни да је тада такво постављање спољне политике Србије било паметно за српске националне интересе.

Када на међународној сцени влада мир тада је лакше маневрисати у простору чак и ако немате јасно дефинисане стратешке циљеве, али када је на снази ратно стање онда се маневарски простор драстично смањује. Ово је нарочито случај за државе које не припадају ниједном клубу и немају спонзорско-клијентистички однос ни са једном државом већ су остављене саме да штите своје интересе и да се опиру притиску који долази са свих страна. Србија данас јесте изложена притисцима од стране својих дојучерашњих партнера и пријатеља, иако пријатељства у међународним односима не постоје већ само интереси. Заблуда је наша ако верујемо да је нека држава штитила, да штити или да ће штитити српске интересе због своје оданости према Србији, а не због својих властитих интереса и неке нове поделе карата.

Иако данашња политика неутралности коју воде српски носиоци власти ужива подршку у јавном мњењу, мислим да је српска спољна политика далеко више тактичка а мање стратешка. Овде политичке елите на власти више размишљају како да не донесу неке спољнополитичке одлуке које би могле да имају последице по њих лично или њихову подршку у јавном мњењу, а мање размишљају какве стратешке последице може да има политика ћутања и неопредељивања. Србија јесте показала да је могуће водити спољну политику у кризним околностима као што је рат у Украјини без да се сврста на једну или другу страну, али се тај маневарски простор сужава и поставља питање колика је цена вођења такве политике.

У грађењу односа са другим државама битно је поверење, као и у пословним или међуљудским односима, али да би се то поверење изградило неопходно је да други могу да вам верују. Уколико ви као држава стално играте иза леђа вашем партнеру онда је тешко да се поверење изгради. Зато мислим да је велика опасност за нашу међународну позицију неповерење које постоји према Србији што краткорочно може да створи бенефите (материјалне или друге природе) где ће се друге државе борити да задобију ваше поверење и ви њихово како бисте били на истој страни, али дугорочно Србија може да буде остављена сама где јој нико неће веровати. Транспарентност у односима не значи откривање свих карата, али значи одређен ниво поверења где други могу да се ослоне на вас.

Питам се да ли данас неко у Србији размишља стратешки о дугорочним политичким и другим последицама рата на европском тлу које неће заобићи ни нас, иако се наше политичке елите највише моле ако је могуће да потези Србије прођу непримећено. Нико па ни ја сам нисам пророк нити желим да се бавим предвиђањима али је битно да размислимо како ће на нас гледати нова генерација политичара која стасава широм Европе и која своје позиције гради на теми рата у Украјини.

Нисам присталица оних који ће рећи шта нас брига позивајући се на морал и праведност до које нам је стало глумећи вечиту жртву без могућности да се носимо са властитом одговорношћу за чињење или нечињење у овим кризним временима. Србија може да настави да води и овакву спољну политику какву данас има, где више не знамо ко нам је савезник а ко није, где су нам приоритети и шта су нам циљеви, али неопходно је да се макар дефинишу неки обриси такве политике, па да можемо представнике власти да држимо одговорним за (не)успех спољне политике.

Утисак је да су грађани Србије данас дезоријентисани и збуњени где више није јасно да ли смо за Европу, Русију, Кину или Америку. Држањем јавности у сталној неизвесности демонстрира се и неозбиљност према свим нашим спољнополитичким партнерима. Што пре одлучимо куда желимо да трасирамо пут нашег друштва и где би оно требало да припада избећи ћемо најлошији сценарио за нас а то је да постанемо периферија Европе где правила игре не постоје. Или што би Аристотел рекао: „Онај ко је пријатељ свима, није пријатељ никоме.”

Политиколог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa