Неговано воће мултикултуре

Гебелс, Мартхалер, Херманис, Мег Стјуарт, Гочев, Сузан Остен... Та имена било ком фестивалу данас дају на значају, па тако и Битефу. За позориште то је као да набројите неколико играча Барселоне у фудбалу – изјављује за Политику уочи отварања овогодишњег Битефа познати режисер и директор фестивала Никита Миливојевић, ове године поново присутан на Битефу и као аутор. Разговарамо са Миливојевићем о програмској концепцији Битефа, о актуелним пројектима, стању у театру...

Да ли програм састављен од веома тражених светских продукција доказује да се Битеф дефинитивно учврстио у позицији мејнстрим фестивала, препуштајући рискантнија, експериментална остварења неким мањим и мање познатим фестивалима? Да ли је то изневеравање његове првобитне концепције?

Такав је тренутак данас за фестивале. Они су постали неки велики маркет, сви су умрежени, сви прате једни друге, представе путују са једног фестивала на други, распродате су по две године унапред. То више није оно време почетака када је Битеф имао улогу некога ко открива и промовише. Тада је у Европи било неколико десетина фестивала, сада их само у Француској, на пример, постоји неколико стотина. Неки од њих имају веома добар концепт, успевају да се наметну на тржишту. Битеф срећом има репутацију због које понекад трупе пристају да дођу и за мање новца, само ако имају могућности.

Јасно је да фестивал попут Битефа врши снажан утицај на формирање нашег културног идентитета, као и на његову перцепцију у очима светске јавности. Које су, по Вама, могуће стратегије да се тај утицај шири у оба смера?

Један од програма који смо иницирали управо са тим циљем јесте Showcase... Одувек ми је било чудно да у Београд долазе толики значајни гости, као уметници или као гледаоци, а да наш театар има веома мало користи од тога. Они су долазили, гледали представе, прошетали се Београдом и одлазили. То је  луксуз који себи не могу да дозволе ни много богатији од нас. Showcase је  у том смислу покушај промовисања домаћег позоришта, али пре свега мислим да је нама важан. Друга ствар коју смо недавно покренули јесте регионална сарадња. Наиме, схватили смо да није довољно да постојимо, већ морамо и да изађемо из својих оквира. Тако смо ове године одржали прву конференцију о Битефу у Љубљани, наредне године ћемо у Софији. Приликом гостовања у унутрашњости био сам запањен колико мало људи знају о Битефу, да не кажем ништа. То је мало поражавајуће, испало је да Битеф припада само Београду. Зато смо у претходној сезони променили стратегију, направили једну акцију „Недеља Битефа у”... и почели да са  представама које су на репертоару Битеф Театра и предавањем о фестивалу гостујемо у градовима широм Србије, а неке представе са фестивала сада гостују у Новом Саду, Нишу ...

Битеф театар је један од шест равноправних партнера пројекта ЕНПАРТС, у који је Европска унија само ове године уложила два и по милиона евра. Које су, по Вама, предности оваквог облика сарадње и како видите будућност културних пројеката кроз модел 'умрежавања'?

Таква сарадња је нешто веома природно у уметности... Последњих година већина пројеката које сам радио били су нека врста интернационалне сарадње. Неки од мојих најдражих сарадника који ме већ годинама прате јесу људи које сам упознао у таквим пројектима. Јасно је да уметност не може да живи без размене утицаја, у том смислу Битеф је  код нас нешто као Прометеј и Орфеј заједно... Што се тиче пројекта „Неговано воће” који је овогодишња продукција ЕНПАРТС-а, морамо бити свесни чињенице да у култури неки концепти и идеје добијају подршку јер је то у одређеном тренутку „актуелно”. Тако је сада мултикултурализам, и све што је с њим у вези, концепт који има најширу подршку. Не мислим да треба бити у некаквој потрази за оним шта је у тренду, али такве ствари је добро знати, јер свет данас тако функционише . Радио сам на једном пројекту у Шведској, и стицајем околности видели смо да су људи са којима радимо из различитих земаља. А кад је већ тако, покушали смо да од те чињенице извучемо нешто за нашу представу па се у представи говорило на шведском, српском, турском, руском... А када је све то профункционисало, добили смо целину која је била баш по мерилима неких стандарда и брзо је прошла многе границе. Кад смо затим ушли у ЕНПАРТС, схватили смо да у ствари имамо причу баш какву они желе, и да само треба даље да наставимо да је разрађујемо, тако да нам на овогодишњем Битефу у госте прво долазе глумци из Италије, а ускоро ће и Немци бити део исте представе.

„Неговано воће” је у правом смислу 'битефовски' пројекат, радионица отворене и мобилне структуре. Да ли мислите да је популарност оваквог начина рада, нераскидиво везаног за појам модерног позоришта, оправдана?

Мени је овакав начин рада веома инспиративан, мало ти водиш пробу, мало проба води тебе... У самом процесу се дешава представа, ствари те непрекидно изненађују. За овакав начин рада треба бити само довољно отворен. Мислим да у нашим школама редитељи још увек недовољно раде на овај начин. Глумци мање-више пролазе кроз разне импровизације, али то је добро и за  редитеље. Ми смо и даље у настави усмерени на оно што су нам оставили Руси у наслеђе. То је један јако тврд траг који је и даље доминантан. Рецимо, тек пре неку годину појавила се књига Михаила Чехова „О техници глумца” (и то не у целини ), о чијем методу скоро ништа нисмо знали, а то је једно сасвим другачије читање од Станиславског. Ја своје студенте много више усмеравам у том правцу.

Наше позориште је, по проценама многих, прилично конзервативно у односу на светске трендове. Да ли сте Ви сагласни са оваквом оценом и ако је одговор да, који су разлози за то?

Конзервативност није само ствар позоришне естетике, то је пре свега начин мишљења. Разлози су мање-више познати, већину и даље можемо пронаћи у чувеној студији „Филозофија паланке” Радомира Константиновића. Међутим, долазе ипак неке нове генерације... Појединци понекад инстинктивно направе нешто што је изван свих токова, интуиција им налаже нека унутрашња правила, па створе нешто што одједном има конекцију са светом, мада се ништа слично овде не дешава. То ми је увек фасцинантно. Млади људи сада много више путују и доста су информисани, а Интернет,  као планетарно чудо, такође је доста променио ствари.

На пољу културе делујете као уметник, као директор најзначајнијег позоришног фестивала у региону и истоименог театра, и као педагог. Које су мањкавости нашег културног система са којима се најчешће сусрећете и које сматрате најштетнијим?

По мени, цео систем у овом тренутку не дозвољава да се човек озбиљно бави својим послом. Добар модел функционисања, на пример, био би онај који има рецимо Битеф, мада и ту има простора за разне корекције, али у суштини њега чини мала група запослених, сви остали се удружују по пројекту, и то се регулише веома прецизним уговорним обавезама. То доноси свест о одговорности, и о последицама уколико обавезе не испуњаваш. Све док се не оствари таква врста дисциплине, ништа се не може променити. У овом систему, са оваквом институцијом проба, немогуће је направити озбиљне резултате у позоришту; то може да се деси само у појединачном случају, готово као ексцес. Проба треба да је потпуно посвећено место, у коме раде концентрисани људи, који раде само то, и тек тада можемо очекивати добар резултат. Представе којима се ми дивимо и чудимо на Битефу, део су једног другачијег процеса, настају у потпуно другачијим условима. Када се код нас појави одлична представа, то значи да су неки талентовани људи успели да нађу неки свој начин, а не да је овакав систем заслужан за те људе и представу.