Обред друштвеног прелаза

Формално, транзиција је начин државног приступања Европској унији. Садржински, транзиција представља правно-политичко сазревање једне правно-политички незреле државе и отварање једног више или мање затвореног друштва. Дакле, транзиција је вид политичке и социјалне иницијације, својеврстан друштвени обред прелаза, тј. обред друштвеног прелаза (rite de passage; rite de transition).

Преобликовање и разграничавање сфера државе и друштва, политике и економије, политике и културе, индивидуалних и колективних права (етничких, верских, полних, сексуалних), приватне и јавне сфере – процес је веома различит међу транзиционим државама, у зависности од затеченог стања политичке културе. У сваком случају, циљ је јединствен: уставна, парламентарна држава која не фаворизује ниједан колективни идентитет наспрам индивидуалног и која грађанима не прописује шта треба да желе, у шта треба да верују или да не верују, како треба да мисле и како да живе.

Између Сциле протекционизма и Харибде аутизма

Постоји, међутим, једна неупоредиво очигледнија разлика, од досад побројаних, између европских држава у транзицији и оних у Унији. Прве су, свака у свом степену, сиромашне, а друге, свака понаособ, богате. Док су се западноевропске земље развијале континуирано и плурално, осталима у Европи развој је био дуготрајно прекинут монистичким декретом који је, и у политичком и у економском погледу, девастирао друштво. Партиципирати у европском савезу, за транзиционо друштво представља и могућност превазилажења сиромаштва, а за његове грађане, уз једнакост пред законом, уз слободу мишљења и зборења, уз слободу кретања и настањивања – могућност избора посла и солидан живот од сопственог рада.

Дакако, све ове претпоставке правне државе и отвореног друштва нису у потпуности и подједнако задовољене у државама Европске уније, али то не значи да управо у Европској унији није постигнут највећи степен њиховог остварења. Осим тога, у европској заједници држава постигнут је највећи постојећи степен слободе друштвене критике и њене делотворности; критике која прстом упире управо на облике извитоперавања либералних принципа демократског друштва, а у себе укључује као предмет и себичну, селективну, арогантну спољну политику Уније према осталим европским (и неевропским) државама, те њену неумерену зависност од стратешких циљева САД.

Европска унија, управо из разлога слободе критике, најпоузданије јемчи индивидуалне слободе човека. Тежња земаља бившег совјетског утицаја ка заједничкој европској будућности, најкраће речено, представља признавање достојанства човека као највеће вредности. Та вредност, током пола века, у историји ових земаља била је драконски понижена.

За разлику од других др      жава бившег револуционарног социјализма, од којих је већина ушла у Европску унију, Србија је (као чланица тадашње југословенске федерације) једина, уз СССР, свој ригидни социјализам извојевала сопственом револуционарном делатношћу. Стога, а затим и због острашћене ратне етно-националистичке политике током деведесетих, Србија је касно ушла у транзицију, започету рушењем Берлинског зида. Напослетку и бомбардована, наша држава се у новом миленијуму обрела са слабим политичким и, још слабијим, економским капиталом.

Дивергентно тумачене, овакве околности су утицале на стварање два екстремна, супротстављена става о облику транзиције код нас. Један, који сматра да је Србија неспособна за транзицију, призива протекционизам. Други, негативан према европској политици, залаже се за облик политичког аутизма, у којем је транзиција излишна.

Први став, најпрегнантније је изложио социолог Слободан Инић, своједобно један од најжустријих критичара Милошевићевог режима. Почетком 2000. године, дакле, пре него што ће пасти ауторитарни режим, и неколико месеци пре своје смрти, Инић каже: „У Србији би од користи била извјесна ксенократска политичка форма друштва и националног стања под којим је могуће најефикасније започети проводити демократску транзицију с битним ослоном на Пакт о стабилности.“

Други став најбоље је изразио славни редитељ Емир Кустурица на овогодишњем митингу под геслом „Косово је Србија“. „17. фебруар је дан иза кога би требало да крене 18. Међутим, до броја 18. ће се чекати. Треба да се направи нови календар, ново бројање. Тај календар ће чекати док новог 17. Косово не буде слободно“, рекао је тада Кустурица, подстакнут кршењем међународног права од стране Европске уније и САД.

И став о неспособности Србије за промену и став о непотребности промене у Србији, представљају – један индиректно, други директно – негирање транзиције. Још увек у високом стадијуму корупције и са неуједначеним и нетранспарентним критеријумима за претварање друштвене у приватну имовину, Србија је – вољом грађана и, не треба сметнути с ума, уз финансијску помоћ ЕУ – почевши са владом премијера Ђинђића, транзиционо друштво.

Ангажман

У транзицији државе и друштва преображава се и улога ангажованог интелектуалца. Његова егзистенција више није угрожена, док циљеви његове критике постају партикуларни а његове методе диференцијалне.

У једнопартијском систему, који је недемократско per definitionem, ангажовани интелектуалац критикује идеологизовано друштво и пред собом има тотални циљ његовог укидања. У плуралном, демократском друштву, разлученом од државе и заснованом на индивидуалним правима човека – критика ангажованог интелектуалца је партикуларна. Критичка делатност у плуралном друштву базира се на анализи видова моћи – који, на различитим нивоима, угрожавају слободу другог – и на захтеву за њиховим укидањем.

„Улога интелектуалца/ке није више да се постави ‘негде испред и по страни’ у циљу изражавања пригушене истине колективног; него да се бори против облика моћи који га/је претварају у објекат и инструмент у сфери ‘знања’, ‘истине’, ‘свести’ и ‘дискурса’“, тврди Мишел Фуко. Следећи овај став, који призива озбиљну критичност, а одваја се од критике свега постојећег – указујући да је она, имајући пред собом тотални циљ, тоталитарна – можемо закључити како је задатак ангажованог интелектуалца у слободном свету борба против свих постојећих облика моћи, који се налазе прикривени не само у структурама државе, него и у затворима, фабрикама, школама, породици итд.