Куда иде овај свет

Тиме што је задао себи циљ да приказује нове позоришне тенденције, Битеф је ускочио у трку са самим собом – како превазилазити себе, из године у годину? Ове године, под мотом „Трагедија – трагикомедија нашег времена“, Битеф нам представља многа звучна позоришна имена и, не рачунајући јубиларне године, чини се да ће по овоме бити изузетан. Ко до сада није имао прилике да види дела (азбучним редом) Хајнера Гебелса, Гочева, Марталера, Виде Огњеновић, Сузан Остен, Фила Солтанова, Мег Стјуарт, Урбана, Херманиса или Бојане Цвејић, крајње је време да набави карте за 42. Битеф 2008.
На овогодишњем фестивалу нису све представе ни трагедије ни трагикомедије, али сигурно да Есхилови Персијанци, у режији Димитера Гочева и извођењу Deutsches Theatre-а, и Софоклов Цар Едип, редитељке Огњеновић у извођењу Народног позоришта у Београду, преиспитују могућности трагедије у савременом друштву и као жанра и путем анализе социолошких, антрополошких, политичких, комуниколошких, цивилизацијских или урбаних проблема.
Представа без глумаца
Такве анализе и поразна немогућност чисте трагичке емоције, блиске су и другим ствараоцима. Мег Стјуарт, америчка кореографкиња натурализована у Белгији, радо се одлучује за коауторство уз другог, такође самосвојног ствараоца. МОЖДА СПАВА је њен дует с аустријским кореографом и плесачем Филипом Гемахером о покушајима борбе с чињеницом да ништа у људском животу није заувек. У чистом простору с пројекцијама ефемерних цветова у позадини, двоје плесача су сићушне фигуре које играју између снова и жеља, туговања и нових сусретања.
Изазвани савременим начином живота који је битно променио нашу перцепцију, многи ствараоци прибегавају исказу путем комбиновања техника и употребом проширених медија. Спектакл Мање-више бесконачно, аутора Орелијана Борија и Фила Солтанова, којим се отвара 42. Битеф, подредио је све развојне елементе представе анализи апстрактног геометријског појма линије, а у спектакл су унети елементи циркуског хумора и напетост.
Оркестрирање музике, видео-арта и сценског доживљаја на начин Хајнера Гебелса упознали смо на Битефу пре две године у његовој представи Ераритјаритјака – Музеј фраза. Овогодишња представа Штифтерове ствари (продукција Théâtre Vidy-Lausanne) још један је доказ његове несвакидашње креативне потребе да компонује музику и режира простор, обилато се користећи развијеним могућностима дигиталне технологије. Гебелс се вратио прилично заборављеном писцу и научнику деветнаестог века Штифтеру, помном посматрачу ствари око себе. Овај пут, моћ ствари да преносе поруку доведена је до крајњег смисла, с обзиром на то да живих извођача нема. Гебелс је овим делом могуће индиректно остварио снове Едварда Гордона Крејга о прочишћеним апстрактним (архитектонским) формама и обредном тону дешавања. У представи без глумаца, дигитална музика је битан покретач промена – светлости, одраза на електролитичној води, игре самих механичко-дигиталних клавира и велике апаратуре око њих. Као да је Гебелс доследно покушао инсценирати познате Рилкеове стихове: „како се чак и жалобни јад претвара чисто у облик, служи као ствар, ил' мре и с оне стране блажено исходи из виолине”. Ове ствари, „што живе од нашег умирања”, упозоравају на срљање егоцентризма и, општије речено, европоцентризма. Уз цитат из описа природе Адалберта Штифтера Портфељ мога прадеде, чија озбиљност и нагласци звуче древно, али их баршунаст глас одсутног глумца боји нама блиском емоцијом, Гебелс је укомпоновао и интервју с филозофом Клодом Леви-Стросом. На сцени сâм екран ишчитава детаље с једног средњоевропског призора лова из XVII века.
Пакао у санаторијуму
Куда иде овај свет, питање је које поставља Криштоф Марталер у представи Мањак простора (у копродукцији Rote Fabrik из Цириха и die produktion GmbH из Базела). У једно издвојено и ексклузивно, рецимо, неко алпско лечилиште за савремене бољке – угојеност, овисност, депресију, који је истовремено и санаторијум за умируће и wellness spa центар за богатије слојеве – стижу први посетиоци. То је крајња станица успињаче. Преимућство да се ту доспе преокреће се у пакао и паклене муке. Али уместо да се склоне, ако не успињачом која их је елегантно попела дотле, барем слободним спустом, приспели гости се покоравају свим методима овог назови медицинског центра. Нема сумње, они предано верују својим изабраним божанствима и новој религији – курама мршављења, подмлађивања и захватима хируршке естетике. Један рецепционар и администратор коме предају своје узорке урина симултано прераста у исповедника и анђела из другог света коме драговољно полажу рачуне. И, тако, надајући се рају, хорски певају „Уживајмо у рајској срећи”, последњи став Малерове Четврте симфоније о милој овчици коју Ирод убија и о волу којег коље апостол Лука. Премда је по свом амбијенту сасвим нетипична, Марталерову представу Мањак простора одликује иронија и огољена беспоштедна критика колективног понашања какву смо могли видети и у представи Европејци, цркли дабогда! која је приказана на Битефу пре десетак година. Ови пацијенти синхронизовано певају, осим Малера, познате шлагере, свирају Бахове арије, а њихова заокупљеност бањском забавом изазива смех у гледалишту. Но, преко апсурдних и духовитих ситуација пружа се апокалиптична сенка по којој ова Марталерова представа јасно асоцира на метафору Чаробног брега Томаса Мана.
С чарапом преко главе у хиперреалност
Дирљиво и смешно су можда најобухватније одреднице да се опише представа Алвиса Херманиса Соња, по причи Татјане Толстој, у извођењу Јаунаис Ригас театриса из Литваније. На први поглед може се учинити да се међу Битефовим представама Херманисова издваја по реалистичком амбијенту, али мноштво детаља као тачна слика једног живота превазилази подређеност сценографије реалистичкој функцији. Пре би се могло рећи да је простор у коме Херманис задржава своје ликове хиперреалистичан и тако, својом наглашеном илузорношћу, ослобођен за развој приче у сваком смеру. Када два интрудера, као провалници с чарапом преко главе, упадну у тај хиперреални свет, нисте сигурни да ли је посреди крађа или подметачина, хоће ли се ситуација развити у трилер, или политички трилер? Изненађење и смех утолико су већи кад схватимо да су ови ликови без лица прихватили – ту пред нама – други род (мушкарац игра главну јунакињу), можда језик (говори се руски), име, укус, навике... Један од уљеза живеће личну историју уседелице Соње, а други њеног нераздвојног знанца коментатора. Херманис оваквим поступком задире дубоко у нашу интиму: како лако навлачимо улоге које нам околина додели, и како смо под њима изоловани, усамљени. У непрекидном ходу између хуморне ситуације и људске рањивости, траје узбуђење овом представом, све док се у кулминативном часу не буду спојили спољни критички поглед и дирљивост унутарњег у једно, и тиме окончали драму.
Егзодус и апартхејд
Хоће ли одређење опере Дон Ђовани на музику В. А. Моцарта, у режији Бојане Цвејић (копродукција Југоконцерта и Београдског сајма, уз подршку Битеф театра), бити више трагично или трагикомично виђење једне људске судбине, или ће им пак обома измаћи, за сада не знамо, пошто је реч о Битефовој премијери чије пробе још увек трају.
Још једна домаћа представа парираће светским именима, Brecht – the Hardcore Machine у режији Андраша Урбана и извођењу Позоришта „Костолањи Деже” из Суботице. Урбаново књижевно полазиште су Буковске елегије Б. Брехта, али је његово сценско тумачење задрло у суштину Брехтовог позоришта.
Као и све друго, и доследно измицање трагичког у савременом свету има свој изузетак. У Специјалном програму 42. Битефа сусрешћемо се с представом о искуству преводилаца по завршетку режима апартхејда у Јужноафричкој Републици. Преводиоци нису ни директне жртве ни насилници, мада су, преносећи значења реченог, можда данас спремнији од иког да буду наши медијатори бола и катарзиса.
На другачији начин, али једнако подстакнута личним искуством, говори и представа Хоћете ли икад опет бити срећни? Сање Митровић (продукција Центра за културну деконтаминацију и Het Veem-а из Амстердама). То је паралелна прича о егзодусу пред ратом у бившој Југославији и сазнањима које носи млади Немац о својим прецима у Другом светском рату.
И за крај, даћу себи слободу да приметим како ми се чини да ће овај Битеф, тамо, из неке даљине, скренути на себе тихи поглед – Хајнера Милера.