Мајстори саботаже у Београду и Приштини

Брутално је бојевом муницијом, сузавцем и топовским ударима разнет оптимизам који је владао после фебруарског договора у Бриселу и мартовског у Охриду. Ситуација на Косову гора је од оне пре него што су две стране у конфликту прихватиле европски план за нормализацију међусобних односа.

Међународни посредници показали су да још нису савладали балканску лекцију. Понављањем неутемељеног степена поверења и толеранције према двојици кључних актера, Александру Вучићу и Албину Куртију, отворили су им простор да на разне начине саботирају договоре.

„Морам да кажем да ниједна страна не спроводи споразум, и морам да кажем да морамо да напредујемо са свим елементима, укључујући посебно Заједницу српских општина”, признао је пре избијања нереда специјални изасланик САД за западни Балкан Габријел Ескобар.

„Лидери Косова и Србије не успевају да се сложе око тога како спустити тензију на северу Косова”, констатовао је пре месец дана и шеф европске дипломатије Ђузеп Борељ.

Председник Србије је серију грешака отворио када је у новембру Српској листи наложио да се повуче из свих институција косовске власти, од парламента преко судства до полиције. Потом је на позив из Брисела и Вашингтона да их врати да би се прошлог месеца одржали избори у четири српске општине на северу узвратио бојкотом гласања.

Изнервирани Запад је узалуд упозоравао Куртија да не иде на изборе, али је прихватио њихову легитимност, иако је на њих изашло тек око три одсто бирача. Казнили су Вучића. Градоначелници Звечана, Лепосавића, Зубиног Потока и Митровице постали су Албанци.

Вучић је, озбиљно уздрман протестима против насиља који су на тргове и улице по Србији извели десетине хиљада људи, одбио да иде на самит Савета Европе у Рејкјавику и направио још једну неизнуђену грешку: Београд је покушао да спречи изгласавање процедуре за пријем Косова у најстарију европску организацију упркос раније дате сагласности да то неће чинити.

Тиме је изгубљена дипломатска предност коју је Курти тврдоглавим одбијањем да крене у формирање Заједнице српских општина поклонио Вучићу. Косовски премијер поново је дао предност Србији шаљући – без консултација са савезницима – специјалне јединице Росу како би обезбедиле да изабрани градоначелници уђу у просторије својих општина.

Нереди какви нису виђени барем деценију потврдили су стара страховања да је конфликтни потенцијал велики и опасан. Повређено је више од 50 особа, већином припадника Кфора, који се ставио у заштиту косовских полицајаца.

Срби су поново поравнали резултат. Првобитне осуде агресивне одлуке које је Курти добијао са свих страна – од Вашингтона преко Европске уније до НАТО-а – преточиле су се брзо у критике српских напада на војнике из контингента НАТО снага на Косову који су оптужени што нису спречили „бруталне акције” косовске полиције.

У тренутку који је претио необузданом ескалацијом, само су двојица имала користи: Вучић и Курти. Док су се међусобно оптуживали ко је одговоран за насиље, добили су прилику да се јуначе и представе се као одлучни бранитељи својих народа.

Председник Србије наредио је војсци прелазак у највиши степен борбене готовости и послао јединице на административну линију где је једну ноћ провео на положају. Ватрено је, као заштитник косовских Срба, поручивао да Србија неће седети скрштених руку и посматрати како Албанци остварују план за протеривање Срба са Косова. „Србија неће дозволити прогон, погром или убијање српског народа”, казао је председник.

Криза му је легла у правом тренутку: да одврати пажњу од серије протеста грађана против насиља који не престају, и да што пре заборави „највећи скуп у историји Србије” који се завршио фијаском.

Курти је раст личне популарности обезбеђивао одлучношћу да покаже да може да влада читавим Косовом, не само деловима где су Албанци већина, док му чврстина и непоколебљивост према Београду помажу да консолидује своју власт суочену са озбиљним изазовима опозиције.

И док су двојица преговарача могуће била вођена жељом да оснаже своје преговарачке позиције за нову бриселску рунду, још једном су разоткрили да сваки компромис сматрају слабошћу.

Највишу цену плаћају небезбедни Срби на Косову који су годинама пиони игре коју њихови лидери по директивама из Београда воде против Приштине, али и тамошњи Албанци који су жељни нормалног живота како би се лакше изборили са економским недаћама једног висококорумпираног друштва.

Могућност оружаних сукоба није искључена, али је несумњиво смањена одлуком НАТО-а да за Косово пошаље појачање од нових 700 војника из снага оперативе резерве. Томе у прилог иде и позив Српске листе Србима да не нападају Кфор, на шта их је упозоравао и Вучић тврдећи да је Курти тај који жели сукоб Срба и НАТО.

Тиме се даљи ток догађаја враћа у руке политичара.

Пошто се после избијања рата у Украјини западни Балкан испео у врх безбедносних приоритета, Запад жели да косовски проблем скине са мапе неуралгичних тачака. Европски план, који има снажну америчку подршку, обећавао је досад невиђену динамику, скратио рокове, а Вучићу и Куртију јасно назначио шта су награде, а шта казне.

Како су двојица преговарача последњих недеља показала неконструктивност, Американци су први дали до знања да желе да надокнаде пропуштено. Иако су на Западу морали да знају да прете сукоби, тек накнадно су заоштрили став према Куртију. Државни секретар Ентони Блинкен оштро је упозорио владу у Приштини да ће насилни улазак у зграде општина на северу имати последице по билатералне односе. САД су искључиле Косово из планираних војних маневара.

Вучић још капиталише на чињеници да Курти не показује флексибилност, али би морао да зна да ће свака наредна грешка у корацима бити санкционисана.

Шта сада, пошто је западни конфликт менаџмент заказао?

Срби би морали што пре да се врате у приштинске институције чиме би се убрзао процес одржавања нових избора. Две стране би се тек тада вратиле на почетни положај да би се поново активирао прилично дискредитовани дијалог. На Западу су ваљда извукли поуку да Вучић и Курти желе да искористе сваку прилику која им се пружи да одуговлаче и да понављају да их договори из Брисела и Охрида не обавезују.