Екскурзије, опет

У септембру се ђаци разврставају на оне чији родитељи пате од мањка финансијског достојанства, па силом прилика иду или не иду на екскурзију. Мада је, чини се, Министарство просвете још одавно „декретом” могло да укине заједничке школске излете и поштеди многе породице мучних објашњења и трошкова, због којих једино задовољно трљају руке разредне старешине, директори школа и туристичке агенције.

Што тако не раде немачки ђаци, па ни француски, шпански? Ако им се путује они то чине викендом са родитељима. Ми не.

Ако је родитељима после повратка са летовања, плаћања рате за море, куповине књига, месечног трошка за учење страног језика у приватној школи претекло пара, зашто не би цела фамилија пошла на салаш да предахне. Ма, хај`те молим вас! Коме је до путовања кад по новчанику пребира и последњу парицу?

Па, пре свега, наставницима који воде ђаке на екскурзију. Добро, и Министарству просвете које у име социјалног мира у школама на почетку школске године без динара трошка из буџета набацује задовољан осмех на лица разредних старешина. Дневница пута број ђака. Триста, петсто динара, хиљаду, две, три, све зависи од тога колико екскурзија траје, мада су оне у иностранству најисплативије, али су привилегија предавача у средњој школи, јер основце баш и није згодно водати по страним аутопутевима и хотелима. Принцип је исти. Отпутујеш, вратиш се и – готово. Најмање 15 хиљадарки у џепу, можда и три-четири пута више, ако се „патиш” са ђацима до Грчке или Италије. Претходно их добро убеђујући да ће провод бити боговски, ако се нико не буде (п)одвајао и остајао код куће због трошкова. Ипак се то плаћа у пет рата, „да родитељи не осете”. Шта је ту корисно за ђаке, њихово образовање, нико и не пита.

О томе шта на том путу може да се догоди (а и догађало се, нажалост) и жалопојкама професора којима „пуца глава од бриге када воде 30 младих људи пуштених с ланца”, не бисмо овом приликом, јер када нема екскурзија нема ни страховања од туча, упропашћених хотела, пијаних момака. Јесте: нема ни дневница, а то баш и није згодно. Навика је тешка бољка.

Када се на родитељском састанку нађе и неки „надобудни” отац, који пита глупости попут оне „каква је сврха путовања малишана од осам година у Сокобању”, или зашто једнодневни излет за прваке од 1.800 динара сем превоза до одредишта не подразумева и тањир топле супе, да се лакше сваре понети сендвичи, наравно прво почне да се мршти учитељ, а онда и родитељи најскромнијих могућности. Они ће носити пластичне папуче и џемперчић, али њихово ће дете ићи на излет, само да се не издваја од других. Да су се издвојили – остало би им пет хиљадарки у џепу да купе ципеле и јакну. Себи или детету, свеједно. Овако су купили гардеробу професоркиној ћерки, директоровом сину и напунили касу туристичкој агенцији. Сића пара за толико достојанства. Шта ту више да се каже?