На доживотној робији је пола милиона људи широм света

Више од 11 и по милиона људи тренутно је у затворима широм света, a тај број наставља да расте из године у годину. Око по­ла ми­ли­о­на никада неће изаћи на слободу јер издржавају казну доживотног затвора. Сваки пети затвореник на свету у казамату је у САД, а сва­ки сед­ми осу­ђе­ник у тој земљи остаће доживотно иза решетака.

Ово су подаци лондонског Института за криминолошка истраживања који истиче да је у по­след­ње три де­це­ни­је број оних ко­ји ће оста­так жи­во­та про­ве­сти на ро­би­ји је утро­стру­чен. Мно­ге зе­мље уве­ле су ову ка­зну у свој си­стем уки­да­ју­ћи смрт­ну.

До­жи­вот­на ро­би­ја из­ри­че се све че­шће и тај тренд на­ста­ви­ће да ра­сте. Док је 2000. го­ди­не 261.000 осу­ђе­ни­ка ка­жње­но да за­у­век оста­не у за­тво­ру, већ 2014. го­ди­не овај број из­но­сио је 479.000, што је раст од 84 од­сто. 

Ка­зна до­жи­вот­ног за­тво­ра мо­же се из­ре­ћи у 183 др­жа­ве. У не­ким земљама суд може да досуди ка­зне од 99 го­ди­на или чак не­ко­ли­ко ве­ко­ва, иако се фор­мал­но то не зове доживотни затвор. У 144 др­жа­ве за­кон у извесним ситуацијама пред­ви­ђа шан­су да затвореник не оста­не иза бра­ве док не умре, док је у осталим за неке злочине предвиђен живот иза решетака, без икакве могућности изласка на слободу.

Свега три одсто најстроже кажњених особа су жене. Тај про­це­нат је знат­но ма­њи од укуп­ног од­но­са жен­ске и му­шке за­твор­ске по­пу­ла­ци­је, а осам др­жа­ва (Ру­си­ја, Ал­ба­ни­ја, Азер­беј­џан, Бе­ло­ру­си­ја, Ка­зах­стан, Кир­ги­стан, Мол­да­ви­ја и Уз­бе­ки­стан) чак за­бра­њу­је да се же­не осу­де на до­жи­вот­ни за­твор. Ни­јед­на држава на све­ту не осу­ђу­је на до­жи­вот­ни за­твор ма­ло­лет­ни­ке, осим не­ких у са­ста­ву САД, ко­је та­ко ка­жња­ва­ју чак и де­цу ако по­чи­не уби­ство. У Америци је 12 др­жа­ва има­ло у сво­јим за­тво­ри­ма 8.300 осо­ба ко­је су осу­ђе­не или на до­жи­вот­ни за­твор или на ка­зну ду­жу од 40 го­ди­на због зло­чи­на ко­је су по­чи­ни­ле кад су би­ле ма­ло­лет­не.

За­кон је у не­ким зе­мља­ма та­кав да су­ди­је не­ма­ју из­бо­р у ве­зи са из­ри­ца­њем ка­зне за најтежа кривична дела и че­сто по­сто­је са­мо две оп­ци­је – смрт­на или до­жи­вот­на ка­зна. 

Европ­ски ко­ми­тет за спре­ча­ва­ње тор­ту­ре забележио је да су у не­ким др­жа­ва­ма осу­ђе­ни­ци на до­жи­вот­ни за­твор под по­себ­ним безбедносним ре­жи­мом и да бораве одво­је­но од других за­тво­реника. Стро­ги ре­жим под­ра­зу­ме­ва и ве­зи­ва­ње ли­си­ца­ма, а из ће­ли­ја до дру­гих про­сто­ри­ја спро­во­де их чу­ва­ри у прат­њи по­себ­но об­у­че­них па­са. Њих зо­ву „нај­го­ри од нај­го­рих” јер се сматра да су спрем­ни на би­ло, свесни да не­ма­ју ви­ше шта да из­гу­бе.

У Швед­ској је спи­сак кри­вич­них де­ла за ко­ја се мо­же из­ре­ћи до­жи­вот­на ро­би­ја ве­о­ма ду­га­чак. То су: уби­ство, от­ми­ца, па­ље­ви­на, са­бо­та­жа, опа­сно уни­шта­ва­ње имо­ви­не, шпи­ју­на­жа, те­ро­ри­стич­ки зло­чи­ни, по­бу­на, угро­жа­ва­ње јав­ног здра­вља ши­ре­њем за­ра­зе или отро­ва, не­ло­јал­ност при пре­го­ва­ра­њу са стра­ним сна­га­ма, тр­го­ви­на ми­на­ма, ка­сет­ним бом­ба­ма, хе­миј­ским или ну­кле­ар­ним оруж­јем, иза­зи­ва­ње ну­кле­ар­не екс­пло­зи­је, из­да­ја, ге­но­цид.

Швед­ска је чак пред­ви­де­ла до­жи­вот­не ка­зне за слу­чај ра­та – по­бу­на, не­по­слу­шност, пот­ко­па­ва­ње во­ље за бор­бу, на­пу­шта­ње, нео­вла­шће­на ка­пи­ту­ла­ци­ја, па чак и за по­ма­га­ње у на­бро­ја­ним де­ли­ма.

У Србији је на доживотни затвор осуђено пет особа, док казну од 40 година затвора издржава око 90 затвореника. Санкција доживотног затвора недавно је укинута човеку који је убио, па запалио жену и њему ће се судити поново. Ова казна је у Србији уведена од 1. децембра 2019. и може да буде изречена за 11 облика најтежих кривичних дела, односно тешких убистава.

Занимљив је податак да је од 2000. године до данас светска затворска популација порасла за 20 одсто, што је за два процента више од пораста укупног броја становника широм света, који износи 18 одсто. У Океанији је тај број повећан за 60 одсто, а у јужноамеричким државама за чак 145 процената.

Насупрот томе, у Европи је популација у затворима од 2000. године мања за чак 21 одсто, на шта је највише утицало смањење броја затвореника у Русији од чак 40 одсто.

Институт за криминолошка истраживања (ICPR) универзитета Биркбек из Лондона наводи да су САД по броју затвореника на убедљивом првом месту у свету, са више од 2,2 милиона. Више од 1,65 милиона људи борави у затворима широм Кине. У Русији иза решетака живи око 640.000 људи, следи Бразил са 607.000, Индија са 418.000, Тајланд са 311.000, Мексико са 255.000 и Иран са 225.000 затвореника.

Сејшели су држава с највећим бројем затвореника по броју становника. На сваких 100.000 људи који живе на Сејшелима, 799 је у затворима. На другом месту су САД са 698 затвореника на 100.000 грађана, следе Туркменистан, Куба, Ел Салвадор, Тајланд, Белизе, Русија и Руанда. Институту нису били доступни подаци о стању у затворима у Северној Кореји, док јужни сусед важи за државу с изузетно великим бројем људи иза решетака.

У Европи, највише затвореника има Велика Британија – више од 85.000. У Пољској је иза решетака 71.000 људи, а нешто мање има их у Украјини. Између 60.000 и 63.000 затвореника имају Немачка, Француска и Шпанија, док их је у Италији око 52.000.

Лондонски институт наводи да је држава с најмањим бројем затвореника у свету Сан Марино, са свега девет особа и оне бораве у једином затвору у тој држави који је предвидео места за осам особа. Једна од ових особа је жена.

Истраживања бележе податак да Роми чине 40 одсто затворске популације у Мађарској, упркос томе што чине свега шест процената укупног броја становника. У Аустралији, број домородаца у затворима износи 27 одсто, а чине свега два процента житеља те земље.

О затворској популацији својевремено је говорио Нелсон Мендела, бивши председник Јужноафричке Републике који је иза решетака провео скоро три деценије. „Нико заиста не познаје један народ док се не нађе у затвору у тој земљи”. Неки криминолози који се баве истраживањем затворске полулације сматрају да је најбољи начин да се разуме неки народ да се схвати ко одлучује о томе ко и због чега иде у затвор.