Не постоји обука за овакав рат

Вероника Мата је у масовном убиству у тексаском граду Јувалди маја прошле године изгубила десетогодишњу кћерку Тес. На прву годишњицу напада, изјавила је да не постоји обука за овакав рат, нема тог тренинга који ће припремити ђаке и наставнике за масовне пуцњаве, као што нема ни психолошке подршке која ће потпуно помоћи породицама. „Деца која су ишла с мојом Тес у разред и даље су сваког дана насмрт преплашена”, поручила је мајка настрадале девојчице.

Осамнаестогодишњи младић је у Јувалдију убио 19 основаца и двоје наставника. Пре него што га је полиција ликвидирала, нападач је починио други највећи масакр у историји злочина у америчким школама.

Зграда у којој се одиграо крвави пир одмах је затворена и чека се да буде срушена. Ђаци су прошле јесени распоређени по другим школама. У новим учионицама дочекали су их и стручњаци из области менталног здравља. Тим психолога и психијатара месецима је остао у Јувалдију и разговарао с преживелим ученицима, сродницима погинулих ђака, професорима, полицајцима и лекарима који су први дошли на место злочина, као и осталим члановима заједнице који су затражили помоћ. У тиму је био и дечји психолог Џефри Шадула из болнице у Остину, који је истакао за АП да се свако другачије носио с болом и опорављао у различито време. Према његовим речима, препознавао је трауму по страху људи који су стално ишчекивали нови напад и избегавали све што их је подсећало на трагедију.

„Многи од симптома могу да се увећају или погоршају у време годишњица. Временом симптоми слабе, али свако има свој ритам опоравка”, оценио је овај психолог.

Масовна убиства, под којима се у Америци подразумева најмање четворо усмрћених не укључујући нападача, одигравала су се и у тржним центрима, супермаркетима, црквама, пословним зградама, концертним дворанама и на факултетима.

Како је показало истраживање које су урадили АП, лист „Ју-Ес-Еј тудеј” и Универзитет Нортистерн, у Америци су се од 2006. године одиграла 553 масовна убиства. У њима је живот изгубило 2.880 људи.

Канцеларија за жртве злочина при Министарству правде у извесном броју случајева плаћа сахране настрадалих у масовним убиствима. Постоји могућност да канцеларија покрије трошкове лечења и психотерапије и за преживеле и рођаке погинулих. И државна агенција Национални институт за правду додељује фондове стручњацима за ментално здравље који помажу угроженима после убистава с много мртвих.

Према подацима Америчког психолошког удружења, већина преживелих је после оваквих драматичних догађаја показала отпорност и наставила нормално да живи. Ипак, доста је и оних који се и много година касније суочавају с депресијом и анксиозношћу. Код 28 одсто сведока масовних убистава развио се посттрауматски стрес.

Америчко психолошко удружење сматра да преживелима и сродницима настрадалих највише помаже ако добију стручну помоћ и ако се блиско повежу са околином. Због тога се и организују догађаји на којима се чланови заједнице ближе повезују и теше једни друге после трагедије.

„Кад је реч о менталном здрављу у оваквим ситуацијама, знам из прве руке да је од психолошког саветовања још важније да помогнемо члановима заједнице да се заједно исцеле”, подвлачи Ерика Феликс, професорка психологије на Универзитету Калифорније у Санта Барбари.

Одмах после напада стручњаци из области менталног здравља нуде „прву психолошку помоћ” угроженима. Касније организују тренинге у школама, црквама и на факултетима да би оспособили заједницу да се сама носи с траумом. Посебно се обучавају психолози и наставници у школама и на факултетима, који остају подршка ученицима и студентима и кад се ситуација слегне. Студија њујоршког Института за ментално здравље у случајевима катастрофе показује да неколико месеци после трагедије највећем броју људи, а посебно деци, више није потребна стална помоћ психолога. Ипак, мањина и даље пати. Неки људи развијају менталне болести или постају зависници од дрога. Највећи ризик постоји код оних који су једва избегли смрт или су били сведоци туђег страдања.

После масакра медији, али и школе и градске власти објављују фотографије настрадалих и приче о томе шта су жртве волеле и чему су се радовале. Верује се да се тако повећава саосећајност с преминулима и њиховим родитељима.

У новинама, али и на паноима у граду објављена је и слика мале Тес, као и подаци да је ишла у четврти разред, слушала Аријану Гранде, гледала клипове на „Тиктоку” и сањала да посети „Дизниленд”. Оплакивала се њена смрт, али се и славио њен живот.