Светитељске мошти, делић неба на земљи

„Као што се свећа од свеће пали, тако и добро дело од доброг дела”, говорио је Свети владика Николај. И баш тако, а налик пламену који душу греје, преносила се међу верним народом жеља да се поклоне моштима овог светитеља, које се из Храма Светог Саве на Врачару испраћају у његову задужбину манастир Лелић, данас, на празник када Српска православна црква слави Силазак Светог духа на апостоле.

Мошти су у престоницу, из Епархије ваљевске, подсетимо, стигле 24. маја уочи Спасовдана – славе Београда, ради утехе и духовног окрепљења, у данима после трагедија које су нас задесиле. Кивот са моштима предводио је Спасовданску литију, од Цркве Вазнесења Господњег до Светосавског храма, пред којим је патријарх Порфирије служио молебан за нашу децу и народ. Током боравка моштију Светог Николаја Српског у Храму Светог Саве, уз благослов патријарха, свакодневно је служено јутрење и Света литургија, као и вечерње и молебан овом светитељу, који према сведочењу различитих генерација свачију молбу чује и зна шта је души за спасење потребно. А, удовољавајући молбама верујућег народа, поглавар Српске православне цркве одлучио је, уз сагласност епископа ваљевског Исихија, да мошти Светог владике Николаја, у Спомен-храму Светог Саве остану девет дана дуже, до 4. јуна.

Светитељске мошти имају немерљив значај за православне вернике. Ђакон др Никола Ж. Лукић за „Политику” појашњава да када црква објављује светитељске мошти, она их увек свечано излаже у простору храма, зависно од места и величине кивота, и поставља их на поштовање, целивање и молитвену корист свим својим члановима.

– Гледати у мошти значи видети победу живота над смрћу, видети Божју љубав која мења и преображава законе природе, видети испуњене Божјег обећања да ће свако ко верује у Господа и кад умре живети. Мошти су чудотворне, не по својој сили, него по благодати Духа Светога. И свако ко тражи чудо мора прво да нађе сопствену веру и да његов унутрашњи човек тражи милост и спасење гласом јеванђеља: „Верујем, Господе, помози моме неверју.” И таква молитва ће наћи свој одговор – поручује ђакон. Он наводи да црква излаже мошти на целивање не само да бисмо ми пред њима изрекли своје жеље и надања него да бисмо гледајући и целивајући их упознали и сами себе.

– Мошти нас, подсећају и на врлине које треба да имамо. Иако мошти имају стална места свог пребивања, оне по потреби могу да се преносе из места у место, и да се у потребним временима чешће излажу на целивање. Порука целивања је порука сусрета, порука да једни без других не можемо. Светитељи нас упућују да прво погледамо своју браћу, људе око нас, да се измиримо са њима и са самим собом, да у њиховом лику препознамо брата свога и створење Божје, као што смо у лику светитеља препознали чудотворца који нам може помоћи. Мошти нам благовесте и мир. Чудесни духовни мир Христов, који треба да имамо, а особито у садашње време када смо сведоци страшних страдања и невоља. Када се молимо, како пред светим моштима тако и у храму, морамо се увек молити и за друге, јер молитва је разговор са Богом, али не само монолог о себи него и дијалог између светих и оних који желе да то постану. Принесимо наше молитве Светом оцу Николају, светитељу српском и свеправославном, да нас заступа пред Господом и да обрише сваку сузу праведника, да утеши страдале и да нам дарује опроштај грехова – објашњава ђакон.

Наш саговорник наводи да читајући животе светитеља видимо какве су подвиге они држали, како су „прекивали своју вољу у оруђа Духа Светога, како су се исправљали и трудили да увек стоје на путу спасења”.

– Када целивамо мошти, требало би да имамо недвосмислено иста уверења и намере које је имао и светитељ коме приступамо и да не раздвајамо у својим намерама небо од земље – објашњава ђакон др Никола Лукић.

Лукић појашњава да црква „сведочи спасење по свој земљи, и зато су мошти светитеља посведочене на свим деловима земљиног шара, зато се и преносе из места у место да би нас на очигледан начин подсетиле на прилику да се назовемо синовима Оца небеског, да користимо љубав и милост, које нам се неограничено дарују, а што као залог сведочи тело светитеља које је пред нама”.

Навео је примере из прошлости када је Господ Светог Саву утешио објавивши нетрулежно и мироточиво тело његовог оца Светог Симеона, деспот Стефан је стешњену и окупирану Србију од Турака тешио и снажио моштима Светог Луке, у Сеобама патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић предводио је Србе кивотом кнеза Лазара, а у данашње дане, благословом патријарха Порфирија, наш народ је сабран, утешен и оснажен око кивота Светог владике Николаја.

– Када приступамо светитељским моштима ми приступамо свом ближњем, своме духовном сабрату и саборцу и зато не треба да нас чуде потреба, поверење и нада коју изливамо у својим молитвама пред кивотима светих, јер идемо у сусрет својим оцима и браћи коју је Господ прославио – каже ђакон.

Он сматра да је за правилно разумевање природе, улоге и поштовања светих моштију у Цркви целокупну тему потребно поставити у шири контекст светитељског култа, а он подразумева развијено богослужбено прослављање неког светитеља, чије је поштовање уобличено и дефинисано кроз садржај богослужбених текстова.

– Уколико је Господ изволео да објави и прослави земне остатке светитеља имамо и светитељске мошти. Појава непропадљивих и целовитих моштију не дефинише се као нужан услов светитељства, него представља посебну објаву Божје милости, охрабрења и утехе коју Господ дарује Цркви и њеном народу у потребним временима. Зато је појава моштију увек на особен начин била у историји опажана, објављивана и прослављана – наводи ђакон.

Светитељи су увек уз човека који спас тражи и жели да се у свом животу поправи, па иако у молитвеном повезивању границе не постоје, сваки долазак моштију у неки храм посебан је догађај. Подсећамо да су први пут после век и по, у фебруару ове године, мошти Света три јерарха изнете из храма у румунском месту Фењ и донете на целивање у Храм Светог Великомученика Трифуна у београдско насеље Мали Мокри Луг, а недавно је честица моштију Светог Мардарија стигла из Америке, на дар Цркви Светог Матеја у Сурчину.