Svetiteljske mošti, delić neba na zemlji

„Kao što se sveća od sveće pali, tako i dobro delo od dobrog dela”, govorio je Sveti vladika Nikolaj. I baš tako, a nalik plamenu koji dušu greje, prenosila se među vernim narodom želja da se poklone moštima ovog svetitelja, koje se iz Hrama Svetog Save na Vračaru ispraćaju u njegovu zadužbinu manastir Lelić, danas, na praznik kada Srpska pravoslavna crkva slavi Silazak Svetog duha na apostole.

Mošti su u prestonicu, iz Eparhije valjevske, podsetimo, stigle 24. maja uoči Spasovdana – slave Beograda, radi utehe i duhovnog okrepljenja, u danima posle tragedija koje su nas zadesile. Kivot sa moštima predvodio je Spasovdansku litiju, od Crkve Vaznesenja Gospodnjeg do Svetosavskog hrama, pred kojim je patrijarh Porfirije služio moleban za našu decu i narod. Tokom boravka moštiju Svetog Nikolaja Srpskog u Hramu Svetog Save, uz blagoslov patrijarha, svakodnevno je služeno jutrenje i Sveta liturgija, kao i večernje i moleban ovom svetitelju, koji prema svedočenju različitih generacija svačiju molbu čuje i zna šta je duši za spasenje potrebno. A, udovoljavajući molbama verujućeg naroda, poglavar Srpske pravoslavne crkve odlučio je, uz saglasnost episkopa valjevskog Isihija, da mošti Svetog vladike Nikolaja, u Spomen-hramu Svetog Save ostanu devet dana duže, do 4. juna.

Svetiteljske mošti imaju nemerljiv značaj za pravoslavne vernike. Đakon dr Nikola Ž. Lukić za „Politiku” pojašnjava da kada crkva objavljuje svetiteljske mošti, ona ih uvek svečano izlaže u prostoru hrama, zavisno od mesta i veličine kivota, i postavlja ih na poštovanje, celivanje i molitvenu korist svim svojim članovima.

– Gledati u mošti znači videti pobedu života nad smrću, videti Božju ljubav koja menja i preobražava zakone prirode, videti ispunjene Božjeg obećanja da će svako ko veruje u Gospoda i kad umre živeti. Mošti su čudotvorne, ne po svojoj sili, nego po blagodati Duha Svetoga. I svako ko traži čudo mora prvo da nađe sopstvenu veru i da njegov unutrašnji čovek traži milost i spasenje glasom jevanđelja: „Verujem, Gospode, pomozi mome neverju.” I takva molitva će naći svoj odgovor – poručuje đakon. On navodi da crkva izlaže mošti na celivanje ne samo da bismo mi pred njima izrekli svoje želje i nadanja nego da bismo gledajući i celivajući ih upoznali i sami sebe.

– Mošti nas, podsećaju i na vrline koje treba da imamo. Iako mošti imaju stalna mesta svog prebivanja, one po potrebi mogu da se prenose iz mesta u mesto, i da se u potrebnim vremenima češće izlažu na celivanje. Poruka celivanja je poruka susreta, poruka da jedni bez drugih ne možemo. Svetitelji nas upućuju da prvo pogledamo svoju braću, ljude oko nas, da se izmirimo sa njima i sa samim sobom, da u njihovom liku prepoznamo brata svoga i stvorenje Božje, kao što smo u liku svetitelja prepoznali čudotvorca koji nam može pomoći. Mošti nam blagoveste i mir. Čudesni duhovni mir Hristov, koji treba da imamo, a osobito u sadašnje vreme kada smo svedoci strašnih stradanja i nevolja. Kada se molimo, kako pred svetim moštima tako i u hramu, moramo se uvek moliti i za druge, jer molitva je razgovor sa Bogom, ali ne samo monolog o sebi nego i dijalog između svetih i onih koji žele da to postanu. Prinesimo naše molitve Svetom ocu Nikolaju, svetitelju srpskom i svepravoslavnom, da nas zastupa pred Gospodom i da obriše svaku suzu pravednika, da uteši stradale i da nam daruje oproštaj grehova – objašnjava đakon.

Naš sagovornik navodi da čitajući živote svetitelja vidimo kakve su podvige oni držali, kako su „prekivali svoju volju u oruđa Duha Svetoga, kako su se ispravljali i trudili da uvek stoje na putu spasenja”.

– Kada celivamo mošti, trebalo bi da imamo nedvosmisleno ista uverenja i namere koje je imao i svetitelj kome pristupamo i da ne razdvajamo u svojim namerama nebo od zemlje – objašnjava đakon dr Nikola Lukić.

Lukić pojašnjava da crkva „svedoči spasenje po svoj zemlji, i zato su mošti svetitelja posvedočene na svim delovima zemljinog šara, zato se i prenose iz mesta u mesto da bi nas na očigledan način podsetile na priliku da se nazovemo sinovima Oca nebeskog, da koristimo ljubav i milost, koje nam se neograničeno daruju, a što kao zalog svedoči telo svetitelja koje je pred nama”.

Naveo je primere iz prošlosti kada je Gospod Svetog Savu utešio objavivši netruležno i mirotočivo telo njegovog oca Svetog Simeona, despot Stefan je stešnjenu i okupiranu Srbiju od Turaka tešio i snažio moštima Svetog Luke, u Seobama patrijarh Arsenije Treći Čarnojević predvodio je Srbe kivotom kneza Lazara, a u današnje dane, blagoslovom patrijarha Porfirija, naš narod je sabran, utešen i osnažen oko kivota Svetog vladike Nikolaja.

– Kada pristupamo svetiteljskim moštima mi pristupamo svom bližnjem, svome duhovnom sabratu i saborcu i zato ne treba da nas čude potreba, poverenje i nada koju izlivamo u svojim molitvama pred kivotima svetih, jer idemo u susret svojim ocima i braći koju je Gospod proslavio – kaže đakon.

On smatra da je za pravilno razumevanje prirode, uloge i poštovanja svetih moštiju u Crkvi celokupnu temu potrebno postaviti u širi kontekst svetiteljskog kulta, a on podrazumeva razvijeno bogoslužbeno proslavljanje nekog svetitelja, čije je poštovanje uobličeno i definisano kroz sadržaj bogoslužbenih tekstova.

– Ukoliko je Gospod izvoleo da objavi i proslavi zemne ostatke svetitelja imamo i svetiteljske mošti. Pojava nepropadljivih i celovitih moštiju ne definiše se kao nužan uslov svetiteljstva, nego predstavlja posebnu objavu Božje milosti, ohrabrenja i utehe koju Gospod daruje Crkvi i njenom narodu u potrebnim vremenima. Zato je pojava moštiju uvek na osoben način bila u istoriji opažana, objavljivana i proslavljana – navodi đakon.

Svetitelji su uvek uz čoveka koji spas traži i želi da se u svom životu popravi, pa iako u molitvenom povezivanju granice ne postoje, svaki dolazak moštiju u neki hram poseban je događaj. Podsećamo da su prvi put posle vek i po, u februaru ove godine, mošti Sveta tri jerarha iznete iz hrama u rumunskom mestu Fenj i donete na celivanje u Hram Svetog Velikomučenika Trifuna u beogradsko naselje Mali Mokri Lug, a nedavno je čestica moštiju Svetog Mardarija stigla iz Amerike, na dar Crkvi Svetog Mateja u Surčinu.