С „Торпедом” у Европу

Позориште, режија, сценографија, костими – то је свет у којем се већ јако дуго одвија професионални живот Даријана Михајловића. Београдски режисер постигао је велике резултате и добио признања за свој рад и на европским сценама. Сада је ангажован у Позоришту на Теразијама, где је претходних недеља припремао колаж-представу састављену од најгледанијих и најпопуларнијих мјузикала, који су одиграни у овом популарном позоришту.

За њега је позориште место размене идеја које долазе из оних највиших сфера људског духа. Заволео је театар преко Пискатора, Брехта, Брука, Станиславског, Гротовског.

Сећање на Атеље 212

Био је у класи Љубомира Драшкића, професора ФДУ и директора Атељеа 212. Популарни редитељ Муци за Даријана, а тако су га и други доживљавали, био је човек ренесансног духа.

– Његове режије – сећа се Даријан – у новоотвореном Атељеу 212 морали смо да гледамо по 20 пута из перспективе тонца, мајстора светла, суфлера, инспицијента и декоратера. Тако смо „Кнегињу из Фоли Бержера”, као студенти, гледали 17 пута, једном чак седећи иза суфлера. Он је тражио да позориште знамо као изврнуту чарапу и ми смо тако упознали нашу будућу професију.

Питамо га и како се десило да постане стипендиста Фонда Мадлене Цептер и колико му је то значило?

– Био сам један од најбољих студената ФДУ почетком деведесетих. Имао сам испитну режију у Београдском драмском позоришту, представу „У поверењу”, с Николом Ђуричком, Миленом Павловић и Жељком Митровићем, која се играла наредних десетак година пред пуном салом. То сам урадио као испит треће године и то је препознато у то фонду. Увек то наводим у биографији јер ми је та помоћ као младом редитељу и студенту много значила – каже Михајловић.

У иностранство је отишао још крајем деведесетих као један од редитеља и продуцент трупе „Торпедо”. Независна позоришна трупа састављена од младих уметника обишла је на десетине европских фестивала. Има стотине анегдота о „Торпеду”, а он увек највише прича о онима када су се највише мучили. Сећа се да су седам дана пред крај бомбардовања Србије 1999. године отишли на два фестивала истовремено. Један у Бугарској, а други у Румунији. Седам дана су путовали стазама и богазама како би одиграли представу у граду Сибиу, у Румунији, и истовремено били на фестивалу у Бургасу у Бугарској. По повратку потписано је примирје, коме су се највише обрадовали они чланови који су на путовање кренули с борбених положаја.

– Такво је време било. Све смо радили за наше позориште. Намештали декор у Будви и Цириху, носили новац за спавање сакривен у сендвиче, прешли десетине хиљада километара – сећа се Даријан.

Неколико година касније уследио је позив из Берлина за режију Гримове бајке, за коју је добио изузетну критику у часопису „Нова Немачка”, те је наставио успешно да режира и наредних година у том великом граду, у приватном позоришту „Монбижу”.

Државна позоришта у Немачкој устројена су по принципу уговора, као и приватна, с том разликом да је највеће врло популарно приватно позориште у Монбижу парку, састављено од глумаца који имају уговоре за целу сезону. Летњи берлински амфитеатар је једно од омиљених места на које Берлинци одлазе током лета и на коме се искључиво игра класика на нови начин.

– И ја сам тако инсценирао два дела Шекспира и једно Молијера, десетину бајки браће Грим...

За то је добио сјајне критике и објашњава да је то зато што Шекспира доживљава као највећи изазов за редитеља. У Берлину је добио прилику да уради „Веселе жене Виндзорске” и „Магбет”.

– Шекспирови комади говоре о појединцима који мењају стварност око себе, често по цену сопствене пропасти, јер им једино смета реалност. Зато је и мењају. Шекспирови ликови су сањари, луди, заљубљени и брутални, усамљени и понижени. Сви, опет, тако узвишени у страдању. То је Шекспиров геније, за кога је још Гете рекао да је један једини – подсећа Михајловић.

Враћамо се на представу у београдском Позоришту на Теразијама. Много мјузикала у једном, све оно најбоље што смо до сада гледали за једно вече. Леп и занимљив подухват и својеврсна ода театру. Питамо колико је код нас одомаћен мјузикл, тај примамљиви сценски израз састављен од оркестра, балета, музике, глуме, који се сливају у једну чаролију.

– Мјузикл није врста позоришта која се код нас успоставила и која постоји дуго времена. Он је популаран, јер захтева велику продукцију, приче су дивне, незаборавне и музика комуницира много изравније од било које друге уметности – прича Даријан.

Додаје да је то и његов омиљени жанр, али не и једини. Воли и оперу, и уопште музички театар, јер сматра да он представља почетак позоришта, још од антике.

Објашњава и да је разлика између нашег и америчког мјузикла у годинама постојања. Бродвејски мјузикл има већу традицију, али и овај наш аутентични мјузикл се држи већ годинама.

– Публика је код нас почела да гледа домаће наслове и то је једна од најбољих ствари које су се десиле нашем позоришту – верује Даријан.

Моћ позоришта

Једном приликом наш саговорник је рекао да позориште има моћ да уједини две Србије, које се већ дуго у много чему разликују. Да ли и данас верује у то?

– Позориште је увек било изнад политике. У Колумбији престане рат картела у време одржавања позоришног фестивала у Боготи. Ратови су стајали у време Олимпијаде. Ради се о томе да се кроз историју политички простор често мешао с позоришним. Брехт је „Бубњеве у ноћи” написао за једну ноћ, као политичку реплику нацистима. Такву снагу позориште неретко има, али је оно и место додира живота, тренутак када препознајете живот и људску психу у свој својој величанствености. Замислити питање: а шта ако је ово на сцени стварно, а ово у животу театар – одговара Михајловић.

Да ли је то и довољно за данашње прилике не можемо са сигурношћу рећи, али би, у сваком случају, ваљало да чешће сурову свакодневицу мењамо за театар.

Украдене године

Михајловић је рођен у Београду почетком седамдесетих, одрастао је у најбољим годинама „социјализма”. Зато и следи питање како су се деведесете и тектонски поремећаји у Источној Европи и код нас одразили на његов живот и личност.

– Не знам да ли су се друштвене околности одразиле на моју личност, али на моју каријеру јесу. Мојој генерацији су украдене године живота када нисмо могли да путујемо, када смо живели у изолацији, сиромаштву и све што смо хтели јесте да понекад слободно отпутујемо негде на два дана. Наше жеље смањивали смо јер их је неко други повећавао и зато мислим да је требало раније да почнемо да сањамо велике снове, велики театар, да схватамо да постоје неоткривени светови који нису у вези са оним што нам је тих деведесетих било једино пред очима.