Шта Амери крију у пруженој руци

Ко ће се сада сетити отварања редовне авионске линије за Чикаго из Београда, а то се догодило пре само две недеље? Александар Вучић и Кристофер Хил махнули су путницима који су улазили у „ербасов” авион специјализован за прекоокеанске летове.

Ко ће се присетити да нас је америчка амбасада подсећала на романтичне спотове да су Срби помогли америчком слетању на Месец, са поруком да треба веровати у немогуће? И ко се сада сећа Ентонија Годфрија, који је величањем српске кухиње и духовитим твитовима високе калоричности смазао сваку пљескавицу на коју је наишао током своје мисије у Београду?

Враћајући времеплов уназад можемо застати у другој половини априла 2012. године, када се Рудолф Ђулијани, легендарни градоначелник Њујорка, онај од типова који се сматрају сивом еминенцијом америчке политике појавио у Београду како би подржао Александра Вучића. Појавом „пријатеља Рудија” у предизборној кампањи, касније обложеног многим контроверзама, али довољно моћним да већ тада пошаље поруку демократама како ће бити потопљени на изборима, послата је и објава да ће, осим „Београда на води”, никнути још један велики пројекат, под именом Александар Вучић.

Ангела Меркел је негде у то време већ слала Бориса Тадића у историју, али Американци су ти који изводе завршне радове и Вучић је добро знао да, уколико жели да се попне на сам врх, за то мора имати сагласност Американаца. Али, Србија је посебно стратешки осетљиво место, одувек на линији ватре, токова руског гаса и московског сентименталног утицаја, кинеског пута свиле, немачких инвестиција којима се утврђује пут кроз моравско-вардарску долину и оштрице турског јатагана. У таквим геополитичким околностима потребно је да Србију води играч који уме да препозна процесе и не дозволи да регион експлодира.

Вучић је знао шта га чека, па држи упаљач што даље од себе. Косово, где је требало сачувати мир и Србе у њему по сваку цену, потом Босна, где све почиње и где се све завршава, али и читав регион који је редом ушао у НАТО, уочи рата у Украјини. Црна Гора и Северна Македонија експресно су упале у алијансу, али су остале једнако удаљене од Брисела. Американци су ту потпуно јасни: тамо где сте нама потребни, ући ћете одмах. Тамо где сте потребни Немцима и Французима, ући ћете једног лепог дана. Ко то није видео после Брегзита, када су Енглези изашли из ЕУ, тај сада дрема на депонији одбачених лидера.

Али како Амери нису имали спорни минули рад у Скопљу и Подгорици, као што је то било у Србији, где су нам ампутирали Косово, било је лако дати комшијама понуду која се не одбија.

Вучић је то схватио, купивши десет година стабилности за Србију кроз потписивање Бриселског споразума, иако је вероватно претпостављао да приштинске власти неће потписати Заједницу српских општина. Истовремено је учвршћивао стратешке односе са Русијом и Кином, спајтао се са Ердоганом и Орбаном, као и моћним шеицима из Емирата који имају огромни утицај у Вашингтону и Москви како би појачао преговарачке позиције са Американцима. Некада вас у политици неочекивано огреје сунце, погледајте Доналда Трампа, као да не излази из соларијума, и у време његове администрације, српско-амерички односи готово да су били идилични. Трамп јесте говорио да Србија мора да призна Косово, али је са својим сарадником Ричардом Гренелом, кога је послао за емисара на Балкан, много више размишљао о разграничењу, односно старој идеји о подели Косова, која је потицала од Добрице Ћосића, па до Зорана Ђинђића.

Доласком старе демократске екипе у Вашингтон, чији је симбол Крис Хил, који се уселио на митску узвишицу на Дедињу, одакле се пружа романтичан поглед на Београд, по наредби Џоа Бајдена који га је извукао из пензије и послао у утврђену зграду америчке амбасаде, у Београду су многима заклецала колена. Сетили су се да су у Стејт департменту поново најбољи ђаци Мадлен Олбрајт, Хилари Клинтон и Ричард Холбрук.

Али, као да онај Крис Хил није овај Крис Хил. Као да је дошао са другачијом агендом, јер после хаоса у Украјини, Србији још више расте цена као јединој земљи у Европи која није увела санкције Русији. Тако се Вучићево босоного ходање по ивици жилета исплатило. Бустујући по провладиним медијима проруско расположење до пред рат у Украјини, јавно мњење је убедљиво против увођења санкција Русији, а уколико би се у Београду инсталирала нова политичка постава, Американци би добили експлозивну и неконтролисану могућност побуне којој би се нарочито радовали момци у Кремљу.

На другој страни, Вучић је толико симболички учинио Русима да одавно не треба да га гризе савест, а свакако ће се сетити како је Москва не трепнувши увела санкције СР Југославији 1992. године. Затим, није пружила помоћ СРЈ када је НАТО извршио агресију, правдајући се да је слаба. Такође, остаће енигма зашто је Русија без речи објашњења напустила најважнију стратешку тачку на Косову, приштински аеродром „Слатина” 2003. године, коју су руски мировњаци заузели у спектакуларној акцији 1999. године. И тада се у Кремљу спекулисало да је непотребно да руски елитни специјалци буду окружени на Косову НАТО снагама.

Американци све то добро знају, баш као и Руси. Зато је Курти, који се очигледно коцка са својом политичком будућношћу, преценио своју позицију и извео маневар инсталирања илегалних албанских градоначелника на север Косова уз грубу асистенцију Росу, који су напали окупљене Србе. Изгледало је као да је рат неизбежан. Готово да се осећао у ваздуху.

Шта, међутим, зна Вучић? Све оно што некада није знао Милошевић, а сада и Курти. Да се сваки потез око Косова претходно договара са Американцима. Чак и онај у коме је председник Србије наложио свом партијском шефу од пре неки дан, Милошу Вучевићу, да подигне борбену готовост на највиши ниво и упути војску на југ.

Курти се осећа довољно дуго опуштено и Американци су објавили: он их више не слуша, а камоли договара. То је рекао државни секретар Блинкен, који је потом блинкнуо Крису Хилу и нарочито америчком амбасадору у Приштини Џефрију Хованијеру, који је био нарочито наклоњен Куртију. То што је одмах уследила вашингтонска претња Приштини да Американци неће лобирати код пет земаља ЕУ за признавање Косова и да ће обуставити политичку подршку за пријем у међународне организације, уз забрану посета Америци, може да значи много и може да не значи ништа. Пет земаља ЕУ ионако неће признати Косово због својих интереса, а у међународним организацијама Косово је било стопирано, такође, због поменутих земаља ЕУ, као и Русије и Кине. Што се тиче посета, у последње време Курти и Османијева су се у Америци виђали углавном са албанском дијаспором.

Али, то не мора да значи да се Американци неће присетити како је Србија била њихов стари савезник и да је кључна земља региона која не сме завршити у руском загрљају, па макар он био и на даљину. Зато бисмо морали да будемо посебно опрезни и да са тактике протеста на северу од првог дана кризе – метод Милош Обилић, када је онај момак млатио снаге Кфора, пређемо на систем – Ганди. Потребно је да ућуткамо сваку усијану главу која предлаже да се побијемо са НАТО-ом. Непромишљеним поступцима само бисмо потврдили отрцани стереотип да је Курти ипак балкански Зеленски, а Вучић – Путин из ових крајева.

Вучић бежи из те матрице као вампир од белог лука, али прегрејане главе у Србији постоје и не треба их потцењивати. Можда су домаће производње, а могуће је да раде на нечији даљински, као реторички дронови.

Да ли Јенкији скидају руку са врата косовским Албанцима и пружају је Србима? Да ли ће се коначно руковати са нама или ће нам је поново заврнути? Чак и ако кажу да је оно прво, како им веровати да није оно друго?! Тешко је прочитати америчку наталну карту.