Šta Ameri kriju u pruženoj ruci

Ko će se sada setiti otvaranja redovne avionske linije za Čikago iz Beograda, a to se dogodilo pre samo dve nedelje? Aleksandar Vučić i Kristofer Hil mahnuli su putnicima koji su ulazili u „erbasov” avion specijalizovan za prekookeanske letove.

Ko će se prisetiti da nas je američka ambasada podsećala na romantične spotove da su Srbi pomogli američkom sletanju na Mesec, sa porukom da treba verovati u nemoguće? I ko se sada seća Entonija Godfrija, koji je veličanjem srpske kuhinje i duhovitim tvitovima visoke kaloričnosti smazao svaku pljeskavicu na koju je naišao tokom svoje misije u Beogradu?

Vraćajući vremeplov unazad možemo zastati u drugoj polovini aprila 2012. godine, kada se Rudolf Đulijani, legendarni gradonačelnik Njujorka, onaj od tipova koji se smatraju sivom eminencijom američke politike pojavio u Beogradu kako bi podržao Aleksandra Vučića. Pojavom „prijatelja Rudija” u predizbornoj kampanji, kasnije obloženog mnogim kontroverzama, ali dovoljno moćnim da već tada pošalje poruku demokratama kako će biti potopljeni na izborima, poslata je i objava da će, osim „Beograda na vodi”, niknuti još jedan veliki projekat, pod imenom Aleksandar Vučić.

Angela Merkel je negde u to vreme već slala Borisa Tadića u istoriju, ali Amerikanci su ti koji izvode završne radove i Vučić je dobro znao da, ukoliko želi da se popne na sam vrh, za to mora imati saglasnost Amerikanaca. Ali, Srbija je posebno strateški osetljivo mesto, oduvek na liniji vatre, tokova ruskog gasa i moskovskog sentimentalnog uticaja, kineskog puta svile, nemačkih investicija kojima se utvrđuje put kroz moravsko-vardarsku dolinu i oštrice turskog jatagana. U takvim geopolitičkim okolnostima potrebno je da Srbiju vodi igrač koji ume da prepozna procese i ne dozvoli da region eksplodira.

Vučić je znao šta ga čeka, pa drži upaljač što dalje od sebe. Kosovo, gde je trebalo sačuvati mir i Srbe u njemu po svaku cenu, potom Bosna, gde sve počinje i gde se sve završava, ali i čitav region koji je redom ušao u NATO, uoči rata u Ukrajini. Crna Gora i Severna Makedonija ekspresno su upale u alijansu, ali su ostale jednako udaljene od Brisela. Amerikanci su tu potpuno jasni: tamo gde ste nama potrebni, ući ćete odmah. Tamo gde ste potrebni Nemcima i Francuzima, ući ćete jednog lepog dana. Ko to nije video posle Bregzita, kada su Englezi izašli iz EU, taj sada drema na deponiji odbačenih lidera.

Ali kako Ameri nisu imali sporni minuli rad u Skoplju i Podgorici, kao što je to bilo u Srbiji, gde su nam amputirali Kosovo, bilo je lako dati komšijama ponudu koja se ne odbija.

Vučić je to shvatio, kupivši deset godina stabilnosti za Srbiju kroz potpisivanje Briselskog sporazuma, iako je verovatno pretpostavljao da prištinske vlasti neće potpisati Zajednicu srpskih opština. Istovremeno je učvršćivao strateške odnose sa Rusijom i Kinom, spajtao se sa Erdoganom i Orbanom, kao i moćnim šeicima iz Emirata koji imaju ogromni uticaj u Vašingtonu i Moskvi kako bi pojačao pregovaračke pozicije sa Amerikancima. Nekada vas u politici neočekivano ogreje sunce, pogledajte Donalda Trampa, kao da ne izlazi iz solarijuma, i u vreme njegove administracije, srpsko-američki odnosi gotovo da su bili idilični. Tramp jeste govorio da Srbija mora da prizna Kosovo, ali je sa svojim saradnikom Ričardom Grenelom, koga je poslao za emisara na Balkan, mnogo više razmišljao o razgraničenju, odnosno staroj ideji o podeli Kosova, koja je poticala od Dobrice Ćosića, pa do Zorana Đinđića.

Dolaskom stare demokratske ekipe u Vašington, čiji je simbol Kris Hil, koji se uselio na mitsku uzvišicu na Dedinju, odakle se pruža romantičan pogled na Beograd, po naredbi Džoa Bajdena koji ga je izvukao iz penzije i poslao u utvrđenu zgradu američke ambasade, u Beogradu su mnogima zaklecala kolena. Setili su se da su u Stejt departmentu ponovo najbolji đaci Madlen Olbrajt, Hilari Klinton i Ričard Holbruk.

Ali, kao da onaj Kris Hil nije ovaj Kris Hil. Kao da je došao sa drugačijom agendom, jer posle haosa u Ukrajini, Srbiji još više raste cena kao jedinoj zemlji u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji. Tako se Vučićevo bosonogo hodanje po ivici žileta isplatilo. Bustujući po provladinim medijima prorusko raspoloženje do pred rat u Ukrajini, javno mnjenje je ubedljivo protiv uvođenja sankcija Rusiji, a ukoliko bi se u Beogradu instalirala nova politička postava, Amerikanci bi dobili eksplozivnu i nekontrolisanu mogućnost pobune kojoj bi se naročito radovali momci u Kremlju.

Na drugoj strani, Vučić je toliko simbolički učinio Rusima da odavno ne treba da ga grize savest, a svakako će se setiti kako je Moskva ne trepnuvši uvela sankcije SR Jugoslaviji 1992. godine. Zatim, nije pružila pomoć SRJ kada je NATO izvršio agresiju, pravdajući se da je slaba. Takođe, ostaće enigma zašto je Rusija bez reči objašnjenja napustila najvažniju stratešku tačku na Kosovu, prištinski aerodrom „Slatina” 2003. godine, koju su ruski mirovnjaci zauzeli u spektakularnoj akciji 1999. godine. I tada se u Kremlju spekulisalo da je nepotrebno da ruski elitni specijalci budu okruženi na Kosovu NATO snagama.

Amerikanci sve to dobro znaju, baš kao i Rusi. Zato je Kurti, koji se očigledno kocka sa svojom političkom budućnošću, precenio svoju poziciju i izveo manevar instaliranja ilegalnih albanskih gradonačelnika na sever Kosova uz grubu asistenciju Rosu, koji su napali okupljene Srbe. Izgledalo je kao da je rat neizbežan. Gotovo da se osećao u vazduhu.

Šta, međutim, zna Vučić? Sve ono što nekada nije znao Milošević, a sada i Kurti. Da se svaki potez oko Kosova prethodno dogovara sa Amerikancima. Čak i onaj u kome je predsednik Srbije naložio svom partijskom šefu od pre neki dan, Milošu Vučeviću, da podigne borbenu gotovost na najviši nivo i uputi vojsku na jug.

Kurti se oseća dovoljno dugo opušteno i Amerikanci su objavili: on ih više ne sluša, a kamoli dogovara. To je rekao državni sekretar Blinken, koji je potom blinknuo Krisu Hilu i naročito američkom ambasadoru u Prištini Džefriju Hovanijeru, koji je bio naročito naklonjen Kurtiju. To što je odmah usledila vašingtonska pretnja Prištini da Amerikanci neće lobirati kod pet zemalja EU za priznavanje Kosova i da će obustaviti političku podršku za prijem u međunarodne organizacije, uz zabranu poseta Americi, može da znači mnogo i može da ne znači ništa. Pet zemalja EU ionako neće priznati Kosovo zbog svojih interesa, a u međunarodnim organizacijama Kosovo je bilo stopirano, takođe, zbog pomenutih zemalja EU, kao i Rusije i Kine. Što se tiče poseta, u poslednje vreme Kurti i Osmanijeva su se u Americi viđali uglavnom sa albanskom dijasporom.

Ali, to ne mora da znači da se Amerikanci neće prisetiti kako je Srbija bila njihov stari saveznik i da je ključna zemlja regiona koja ne sme završiti u ruskom zagrljaju, pa makar on bio i na daljinu. Zato bismo morali da budemo posebno oprezni i da sa taktike protesta na severu od prvog dana krize – metod Miloš Obilić, kada je onaj momak mlatio snage Kfora, pređemo na sistem – Gandi. Potrebno je da ućutkamo svaku usijanu glavu koja predlaže da se pobijemo sa NATO-om. Nepromišljenim postupcima samo bismo potvrdili otrcani stereotip da je Kurti ipak balkanski Zelenski, a Vučić – Putin iz ovih krajeva.

Vučić beži iz te matrice kao vampir od belog luka, ali pregrejane glave u Srbiji postoje i ne treba ih potcenjivati. Možda su domaće proizvodnje, a moguće je da rade na nečiji daljinski, kao retorički dronovi.

Da li Jenkiji skidaju ruku sa vrata kosovskim Albancima i pružaju je Srbima? Da li će se konačno rukovati sa nama ili će nam je ponovo zavrnuti? Čak i ako kažu da je ono prvo, kako im verovati da nije ono drugo?! Teško je pročitati američku natalnu kartu.