Три деценије на Вуковом огњишту

Лозница – Пуне три деценије Драгица Игњатовић (50) дочекује посетиоце Вукове спомен-куће у Тршићу и говори им и о животу нашег генија и о историјату његовог родног огњишта. До сада ју је чуло много књижевника, политичара, амбасадора и страних делегација, а највише ђачких екскурзија које су најчешћи посетиоци Вуковог родног села.

– Овде сам 1978. године почела да радим као продавац сувенира и улазница а половину радног века сам водич. Рођена сам у Тршићу, у Вуковом дворишту сам проходала и одрастала. Мој покојни отац Данило Лечић овде је радио годинама и посетиоцима причао о Вуку, па је било природно да уз оца научим доста о њему. Још као основац сам му помагала, нарочито у време Сабора, и кад год је био одсутан уместо њега дочекивала посетиоце – каже за наш лист Драгица Игњатовић.

Она сваком посетиоцу у десетак минута исприча сажету причу о Вуку и његовој кући и никада јој се није десило да усред приче застане или нешто заборави. Према њеној рачуници, ако је у протекле три деценије Вукову кућу годишње у просеку посећивало 50.000 туриста, а било их је некада и много више, она је до сада дочекала око милион и по посетилаца.

– Од политичке гарнитуре СФРЈ овде није био само Тито. Најпознатији књижевници, јавне личности, краљевске главе долазили су да виде место где је рођен Вук. Посетилаца има свакодневно. Вукова кућа je отворена сваки дан, лети од 9 до 17 а зими од 9 до 15 часова. Буде дана када овде прође и по хиљаду душа али и када их је тек неколико. Највише посетилаца има у априлу, мају и јуну, у време ђачких екскурзија, лети углавном долазе фирме и разне организације а онда на јесен поново крену екскурзије. Затишје буде зими, мада и тада људи долазе –прича Драгица, додајући да интересовање за Вука диктирају и прилике у земљи па су у време инфлације 1993. за 365 дана забележена 4.143 посетиоца, колико их кад су ђачке екскурзије буде дневно.

– Тршић, односно Вук Караџић и оно што нам је оставио треба много више ценити и његовом делу давати много већи значај. Проћи ће векови док се у Србији не роди човек који ће оставити свом народу оно што је нама даривао Вук. Драго ми је што имам привилегију да радим у најпознатијем српском селу, у кући из које је „потекла варница културе која се развила у неугасиву бакљу”, како је то у књизи утисака неко записао – истиче жена која је крај Вуковог огњишта провела више времена од њега, па оде да сачека нову групу ђака. Да новим генерацијама преноси причу о Вуку и његовом бесмртном делу.

С. Трифуновић