Мигранти осуђени у Србији протерани само на папиру

Само у протеклој години, према подацима Комесаријата за избеглице и миграције Републике Србије евидентирано је чак 119.127 миграната на територији наше земље. Пошто су због превара кријумчара који су им обећавали илегалан прелазак границе и улазак на територију држава Европске уније остајали без новца, изморени, без даљег плана и подршке, велики број њих чинио је прекршаје, али и кривична дела. Долазило је до физичких обрачуна међу њима, окршаја са локалним становништвом, причињавања материјалне штете, ношења оружја...

Због почињених дела уз казне које су прописане законом, готово свима је изрицана и мера удаљења странца са територије Србије, односно депортација. Спровођење ове мере, међутим, како за „Политику” каже проф. др Марко Миловић, показало се као немогућа мисија.

– Ниједна од земаља из окружења, али и других држава Европе, не показује намеру да прими те мигранте, а нарочито не оне који су имали проблема са законом. Као што је познато, и они желе да смање број миграната на својој територији. Дакле, о враћању странаца у земљу порекла излишно је говорити. Ни много богатије државе од наше не би могле да поднесу тај финансијски терет. На пример, питање је и како особу из Авганистана или Пакистана вратити у ту земљу с обзиром на то да известан број њих и нема где да се врати или не смеју поново у матичну државу због ратних сукоба, своје ратне прошлости, освете…. – наводи проф. др Миловић.

Шта може полиција да учини када од прекршајног суда (након правоснажне одлуке) добије налог да спроведе заштитну меру удаљење странца са територије Србије? На коју границу да га одведе? Коме да га испоручи?

– Полиција, у домену своје надлежности, одради део посла, односно доведе осуђеног до границе. Међутим, његовим довођењем до границе није спроведена одлука суда у погледу изречене заштитне мере. Та особа је и даље на нашој територији. Питање је и која ће држава да прими страног држављанина (мигранта), када и они желе да реше проблеме са својим мигрантима. Ако се узме у обзир и чињеница да је реч о особама које су кршиле закон у нашој земљи, то је разлог више да их било која држава из окружења не прими на своју територију – наводи наш саговорник.

Проблем представља и чињеница да спровођење ове мере нико не контролише, па самим тим надлежни немају увид у то где се осуђени налази. Због тога постоји оправдана бојазан да та особа може да учини неки нови прекршај или кривично дело.

Питање је, наглашава проф. др Миловић, и како осуђене којима је изречена мера депортације, вратити у земље одакле су дошли, када је познато да су те државе удаљене хиљаде километара од Србије. Штавише, Србија са већином тих земаља нема саобраћајну везу. Чак и да саобраћајне везе постоје, трошкови превоза осуђеног мигранта до матичне државе (на основу изречене заштитне мере) би енормно много коштали нашу земљу.

Трошкови поступка

Велики проблем приликом утврђивања прекршајне и кривичне одговорности миграната представља њихова идентификација, нарочито ако је реч о нерегуларним мигрантима.

– Они углавном немају никакав документ. Не знају наш језик, што ствара додатни проблем. С тим у вези комуникација са њима без тумача није могућа, па су судови принуђени да ангажују преводиоце за језике као што су пашту, урду, фарси... Но, ни у том случају се не решава проблем, јер иако се успостави комуникација са њима преко тумача, држава нема могућности да провери истинитост података које дају о себи. Знају и они да је те податке готово немогуће проверити и утврдити, па су наши државни органи принуђени да име, презиме, место рођења, године рођења, држављанство земље одакле долазе прихватају као истините, иако је извесно да одређени број њих дају лажне информације – наводи проф. др Миловић.

Према његовим речима, тешко је утврдити боравиште извршиоца прекршајног и кривичног дела. Евентуално може да се говори о постојању боравишта у неком од мигрантских центара код нас, под претпоставком да је реч о легалним мигрантима, који су претходно евидентирани, у предвиђеној процедури.