Две године Драгица Гашић опстаје у Ђаковици

Косовска Митровица – Две су пуне године како се Драгица Гашић (61) вратила у свој стан, у насеље Оризе, у Ђаковици. Вратила се 9. јуна 2021, после 22 године изгнанства и живота у централној Србији, а опстаје и поред бројних проблема који је непрестано прате.

Од јануара је не чувају припадници косовске полиције, а комшије Албанци у згради у којој је до 1999. године живело 300 Срба, једва јој отпоздраве на њено „добар дан”. Обилазе је припадници Кфора, јер им је наложено.

Преживела је ова жена херој, једна од три Српкиње у граду који је замандаљен за наш народ, физичке и вербалне нападе и на улици и испред својих дрвених врата, која су захваљујући Канцеларији за Косово и Метохију замењена блиндираним, после бројних саботажа локалне албанске самоуправе. Више јој Албанци не лупају на врата, али јој улазе преко терасе. Само се појаве, иако живи на другом спрату, а зграда има и приземље.

Каже, знала је да ћемо да се јавимо.

– Очекивала сам позив. Две године сам у свом стану, а требало би да га ускоро и откупим. Питате ме како живим? Шта да вам кажем, кад сам скоро једина у граду, а српски проговорим кад стигнем до цркве, где због болести кука ређе одлазим. Има пет километара од мене до Успења Пресвете Богородице, где су остале две монахиње. Та раздаљина ми тешко пада. Имала сам и операцију кичме, а сад ми кук онемогућава да се крећем као раније. Одем до продавнице, купим шта ми треба за неколико дана – прича у телефонском разговору за „Политику” ова жена борац, која је донедавно била на удару и локалне самоуправе, албанских невладиних организација, екстремних Албанаца, попут продавца у оближњој радњи, који је радницима забранио да јој продају хлеб и намирнице.

Драгици Гашић хлеб траје по три, четири дана, јер је оболела од дијабетеса и сама себи даје инсулин четири пута дневно. Нерадо се сећа пљачке, када су јој из стана однели и личне ствари, али и инсулин. Али се зато радо сећа када јој је новинар „Политике” помогао да се лечи, када је успео да јој обезбеди неопходне лекове које није знала како да набави и питала се да ли има довољно пара за „листу лекова коју су јој прописали”.

У августу треба да иде у Смедеревску Паланку, где су јој се двојица синова под кирију сместила, како би урадила анализе.

Вели, да би била срећна, ако би јој се омогућило да потребне анализе уради у болници у Косовској Митровици, јер све мање подноси путовања.

– Купујем ја лекове, али тог лека овде у Ђаковици нема. Прошле године су ми одбили папире за Рибарску бању – опет једва чујно говори Драгица.

Прима пензију, а 20.000 динара јој сваког месеца уплаћује и Канцеларија за Косово и Метохију. Али од тог новца издржава и сина у Смедеревској Паланци који је слабог здравља и не може да ради. Други син ради као сезонац на грађевини. Има пара док трају грађевински радови, а онда...

Онда Драгица и њему помаже.

По храну одлази у центар, далеко од куће. Не може да купи све што би хтела, јер због болести не може да „товари”. А и даље нема замрзивач.

– Пре месец дана ми је један дечко са севера Косова обећао да ће ми донети замрзивач. Остаје ми да чекам. Не бих морала често у продавницу, а и волим кад ми неко дође да га угостим – говори Драгица, која се нада да ће њена Ђаковица поново бити пуна Срба.

А прогнана је из ње, са своја два малолетна сина, као и више од осам хиљада Срба 14. јуна пре 24 године.

У међувремену јој је муж умро, а она се сама са децом носила са свим недаћама које живот у расељеништву са собом носи.

Са синовима се свакодневно чује. Божидар је старији, Игор две године млађи. Каже да јој много недостају.