ТОМА И ВАРЈАЧАРЕ: ПУКЛА ТИКВА

Сукоб на радикалској десници подсетио ме је на мог деду Михаила Спасојевића, једног од 1.300 каплара, радикала. Почетком двадесетих, он се, као начелник Округа пећког, супротставио политичким ставовима Николе Пашића. Баја га је одмах искључио из странке. „Искључујем и ја тебе”, узвратио је деда депешом и – завршио у адвокатима.

Мало шта се променило у природи српских политичких обрачуна. Сем што се непоћудни Тома Николић ипак није усудио да Воју Шешеља искључи из странке – јер ненадани радикалски просветитељ заједно са својих 17 одметника намерава да формира сопствену.

Шизма на десници има све атрибуте Великог праска. Шта је изворно? Дојучерашње радикалско јеванђеље по Воји или данашње по Томи? Ово је Информбиро радикала. Збуњени општински одбори нису знали шта да раде. Ретки се усудили да по свом нахођењу одаберу стране. Негде се и потукли. Разапет између кумстава с Војом и Томом, најговорљивији радикал Александар Вучић ћути – обарајући чекањем сопствени рејтинг код онога коме се буде приклонио.

Извесно је да је реч о догађају чија ће далекосежна радијација имати капитални значај за овдашњи политички живот. Сваки спољни напад на радикале, укључујући и позиве да буду забрањени, до сада их је хомогенизовао. Ово је друга прича. Пукла тиква.

Да ли због истинске жеље да СРС извуче из „учаурености”, да ли због „понижавања” и притиска политички фосилизованог вође које више није могао да издржи, тек Тома је учинио да радикали постану „нормална” партија подложна менама и фракцијским сукобима.

Ново време тражи нове, реформске политике. Политичари стасали под једном капом исказују не само непослушност према дотле неприкосновеном лидеру, већ и амбицију да у политичкој пракси остваре сопствене визије. Тако се своједобно осипала и Демократска странка.

Тома нема копирајт на име странке – јер она у старом тоталитарном сазиву заиста више не постоји – али он покушава да спасе њену политичку идеју како би трајала и у европској Србији коју жели велика већина Срба. Неки његови дојучерашњи саборци то не желе. Кажу Тома уништава радикале.

Кратак спој на радикалској вези Воја–Хаг – Тома–Београд, у последње време наслућиван али пажљиво прикриван, показује да процеси једноћелијске деобе српске политике нису завршени и да греше они који тврде да смо на прагу укрупњавања и настанка три озбиљна блока: деснице, левице и центра.

Рекао бих да је фракцијски лом радикала вероватно последња значајна деоба. Тек после ње могли бисмо да очекујемо озбиљно профилисање и глобализацију овдашње сцене. Што је свакако добро.

Охрабрујуће је да су и српска социјалистичка левица и српска радикалска десница у кратком интервалу добиле прилику да се промене. Социјалисти, или барем њихов значајан део, имају озбиљну шансу да раскрсте са ауторитативном прошлошћу. Радикали, или барем један њихов део, такође могу да се отресу агресивног националистичког баласта. Ако им допустимо.

Потврђујући познати кумовски адађо, странка Вука Драшковића, Шешељевог кума, није рецимо у стању да прогута да Тома као „вук у јагњећој кожи” сутра на десници покаже своје „европско лице”. Борис Тадић, благонаклони старији брат СПО-а у коалицији, могао је међутим да прихвати проевропско и реформско обећање СПС-а. Нисам против надгледаних шанси.

Уколико Србија добије савремену левицу и савремену десницу – што јој озбиљно недостаје – онда су Шешељу и преторијанцима из земунског Магистрата одзвонила звона. Тезе које војвода заступа бациле би га, пре или касније, на маргину десног екстремизма и само би било питање времена када би Велики комуникатор отпао као црни нокат.

Уколико, пак, превлада тврди радикализам вођен већ пет година на даљински из хашке притворске јединице, онда је то потврда да српска десница још нема снаге да се ослободи идеја власника зарђале кашике који од својих варјачара тражи да по скупштинском дому куну и проклињу. То значи да нам предстоји тапкање у месту.

Без обзира на аритметику гласова за Томино искључење, суморна перспектива такве будућности, зачињена све убедљивијим изборним поразима радикала, проширује напрслину коју бог више не затвори. Све то би могло да пошаље ветар у Томину једрилицу која засад плови под заставом Напред, Србијо.

Исто важи и за следбенике Воје Разочараног Коштунице и Веље Начетог Илића. Питање је дана када ће њихова база, или неко из партијског врха, попут Томе, поставити питање погубног лидерског аутизма. Удруживањем с радикалским дисидентима, којим би Тома себе омасовио а партнерима пружио руку спаса, народњаци би могли да проперу своје отворено антиевропејство које их је приликом скупштинског гласања о ССП-у бацило у потпуну самоизолацију.

Овај спој могао би да буде ембрион савремене деснице. Знам да многе нервира и помисао на политичку реанимацију Коштунице, али савез с Томом допринео би озбиљности опозиције. Нисам њихов гласач, али искрено верујем да квалитет власти зависи од квалитета опозиције. Што је такође добро за стабилизацију демократије.

Тома неће напустити политику као што је то ономад учинио мој деда Михаило. Не предвиђам да ће доживети судбину одметнутог социјалисте Банета Ивковића кога је моћна машинерија СПС-а одгурала у политички јарак. Шешељ ће учинити све да и Тома заврши на истој локацији, али то неће ићи лако. Не толико због лика и дела крагујевачког радикала, колико због мењајућег српског бића коме је све теже продати надрипатриотизам, вулгарни национализам, примитивну демагогију и тврдоглаво јуначење.

Отаџбински монолит је кородирао. Не бих да отварам Досије Икс, али не могу да не приметим да се раскол догодио непосредно пошто је дошло до смене у врховима Државне безбедности. Да је то омогућило хапшење Радована Караџића знамо. Колико је утицало на радикалски расцеп не знамо. Засад само чујем неки далеки ехо: ко их састави, тај их и растави.

Томино име остаће у историји више зато што је везано за историјске догађаје него што су историјски догађаји везани за његово име, да парафразирам Отокара Кершованија.