Уносно је „бити” Путин

Био је јул, плочник Црвеног трга зрачио је врелином и фотодвојник Лењина, човек који петнаест година живи од сличности свог лика с вођиним, осећао се мало уморно. Ако не би позирао фотографима, хранио је голубове. Али, све чешће га је вукло да предахне, ослоњен на оближњи метални стуб.

Ни „Николај Други” није био боље. На крају целог једног дана дреждања, чинило му се да почиње помало да мрзи овај посао – ишчекивања да неко од туриста приђе и фотографише се с руским „убијеним царем”.

Мада, пословно, јул није био рђав. У земљи је обележена округла годишњица погибије несрећног цара, о томе се говорило на телевизији, па су се „Лењин” и „Николај” на тргу под Кремљом данима смењивали у престижу. Чак је, баш током неколико најспарнијих дана, „цар” водио и испред „Стаљина”, већ дуго време шампиона обновљене популарности.

Једна фотка – сто рубаља!

А било је посетилаца трга, навирали су. Ако би мало запело, прискочио би „Лењин”. То је била „Николајева” трговачка измишљотина – „двојица, по цени за једног”.

Радило је. Није било спора око поделе хонорара.

Премоћ „императора” над „црвенима” није међутим потрајала. Публика се вратила интересовањем за „револуционара”, који је шеткао пред маузолејом. Као, неким чудом изненада је оживела мумија, која се подигла и изашла из плоча мермера – да и друг Лењин мало изађе на сунце.

Али, измишљотина „двојица, по цени за једног” радила је и даље, па су „цар” и „црвени вођа” понекад чешће делили него што су сами узимали профит.

Ипак, то тежак посао није чинило лакшим. „Николају” је долазило да се усправи и из груди викне: нећу вишеее. Поготово пред доконим зјалама, нерасположеним за фотографисање, а било их је. Обично старије жене. Или, они што стану, буље и не разумеју о чему је реч. Не препознају га. Шапућу и питају: „Какав је то војник?”

„Лењин” није имао сличан проблем. Осим тога, и више су га поштовали. Није било ретко да му поједине грађанке приђу и изразе радост – што га виде. Биле су то обично старије жене, можда комунисткиње. Али сместа је препознаван. А када би из провинција наишле екскурзије, „Лењин” би неретко бивао окружен и ангажован разговором.

„Руског цара” је то онда погађало као професионалца. Осећао је, као, некако му је била дужност да подеси лик ближе оригиналу, а он, ето, није...

„Вођа револуције”, стажом овде на Црвеном тргу најстарији од свих „великих”, препознавао би тај тренутак и прискакао колегијално. Нешто као уз реч када су насамо. Подсећао је да је живот у Совјетском Савезу морао оставити неки траг. Комунисти су мрзели цара, не само да га нисмо смели помињати, а Лењин и Стаљин су популаризовани.

Повремено, ни „Лењину” није било до разговора. Нарочито када би и „Николај” и он немо посматрали како посао добро иде „Путину” – популарнијем у односу на било ког од својих чувених историјских претходника.

„Путин” је могао знати зашто живи – с тарифом од, не сто, већ хиљаду рубаља за једну фотоприлику.

„Премијеру” није било потребна измишљотина „двојица, по цени за једног”, јер се могао сит нафотографисати. Толико, да је могао бити размажен и у послу и, за разлику од „Николаја” и „Лењина”, није ни излазио на Црвени трг у дане када, рецимо, ...пада киша. Зарадиће. Чему без потребе киснути. А када би дошао, није остајао дуже од три или четири сата. Довољно. Одох.

Валериј „Путин” није горд човек. Зна он за горчину хлеба, с ког њему допада најслађа кора. „Николај”, „Лењин”, „Стаљин”, то су још ретки преживели на овом усијаном тргу који се зими заледи. „Никита Хрушчов”, пробао и побегао. Инсталирао веб-сајт, тешко му је да се зноји. „Михаил Горбачов” није ни почео – банкротирао. (Сиромах, умро је.) На празно место ускочио бивши „Берија”. Морао је да скида килограме. Али исто. Не воле Горбачова, и то је то.

„Путин” је искрен, када каже да је то што њега траже и плаћају да би се фотографисали – заслуга Путина, у Белом дому. „Медведева” још нема. Друго, и прави Медведев се тек уходава. Валериј наплаћује историјски насталу ситуацију.