Unosno je „biti” Putin

Bio je jul, pločnik Crvenog trga zračio je vrelinom i fotodvojnik Lenjina, čovek koji petnaest godina živi od sličnosti svog lika s vođinim, osećao se malo umorno. Ako ne bi pozirao fotografima, hranio je golubove. Ali, sve češće ga je vuklo da predahne, oslonjen na obližnji metalni stub.

Ni „Nikolaj Drugi” nije bio bolje. Na kraju celog jednog dana dreždanja, činilo mu se da počinje pomalo da mrzi ovaj posao – iščekivanja da neko od turista priđe i fotografiše se s ruskim „ubijenim carem”.

Mada, poslovno, jul nije bio rđav. U zemlji je obeležena okrugla godišnjica pogibije nesrećnog cara, o tome se govorilo na televiziji, pa su se „Lenjin” i „Nikolaj” na trgu pod Kremljom danima smenjivali u prestižu. Čak je, baš tokom nekoliko najsparnijih dana, „car” vodio i ispred „Staljina”, već dugo vreme šampiona obnovljene popularnosti.

Jedna fotka – sto rubalja!

A bilo je posetilaca trga, navirali su. Ako bi malo zapelo, priskočio bi „Lenjin”. To je bila „Nikolajeva” trgovačka izmišljotina – „dvojica, po ceni za jednog”.

Radilo je. Nije bilo spora oko podele honorara.

Premoć „imperatora” nad „crvenima” nije međutim potrajala. Publika se vratila interesovanjem za „revolucionara”, koji je šetkao pred mauzolejom. Kao, nekim čudom iznenada je oživela mumija, koja se podigla i izašla iz ploča mermera – da i drug Lenjin malo izađe na sunce.

Ali, izmišljotina „dvojica, po ceni za jednog” radila je i dalje, pa su „car” i „crveni vođa” ponekad češće delili nego što su sami uzimali profit.

Ipak, to težak posao nije činilo lakšim. „Nikolaju” je dolazilo da se uspravi i iz grudi vikne: neću višeee. Pogotovo pred dokonim zjalama, neraspoloženim za fotografisanje, a bilo ih je. Obično starije žene. Ili, oni što stanu, bulje i ne razumeju o čemu je reč. Ne prepoznaju ga. Šapuću i pitaju: „Kakav je to vojnik?”

„Lenjin” nije imao sličan problem. Osim toga, i više su ga poštovali. Nije bilo retko da mu pojedine građanke priđu i izraze radost – što ga vide. Bile su to obično starije žene, možda komunistkinje. Ali smesta je prepoznavan. A kada bi iz provincija naišle ekskurzije, „Lenjin” bi neretko bivao okružen i angažovan razgovorom.

„Ruskog cara” je to onda pogađalo kao profesionalca. Osećao je, kao, nekako mu je bila dužnost da podesi lik bliže originalu, a on, eto, nije...

„Vođa revolucije”, stažom ovde na Crvenom trgu najstariji od svih „velikih”, prepoznavao bi taj trenutak i priskakao kolegijalno. Nešto kao uz reč kada su nasamo. Podsećao je da je život u Sovjetskom Savezu morao ostaviti neki trag. Komunisti su mrzeli cara, ne samo da ga nismo smeli pominjati, a Lenjin i Staljin su popularizovani.

Povremeno, ni „Lenjinu” nije bilo do razgovora. Naročito kada bi i „Nikolaj” i on nemo posmatrali kako posao dobro ide „Putinu” – popularnijem u odnosu na bilo kog od svojih čuvenih istorijskih prethodnika.

„Putin” je mogao znati zašto živi – s tarifom od, ne sto, već hiljadu rubalja za jednu fotopriliku.

„Premijeru” nije bilo potrebna izmišljotina „dvojica, po ceni za jednog”, jer se mogao sit nafotografisati. Toliko, da je mogao biti razmažen i u poslu i, za razliku od „Nikolaja” i „Lenjina”, nije ni izlazio na Crveni trg u dane kada, recimo, ...pada kiša. Zaradiće. Čemu bez potrebe kisnuti. A kada bi došao, nije ostajao duže od tri ili četiri sata. Dovoljno. Odoh.

Valerij „Putin” nije gord čovek. Zna on za gorčinu hleba, s kog njemu dopada najslađa kora. „Nikolaj”, „Lenjin”, „Staljin”, to su još retki preživeli na ovom usijanom trgu koji se zimi zaledi. „Nikita Hruščov”, probao i pobegao. Instalirao veb-sajt, teško mu je da se znoji. „Mihail Gorbačov” nije ni počeo – bankrotirao. (Siromah, umro je.) Na prazno mesto uskočio bivši „Berija”. Morao je da skida kilograme. Ali isto. Ne vole Gorbačova, i to je to.

„Putin” je iskren, kada kaže da je to što njega traže i plaćaju da bi se fotografisali – zasluga Putina, u Belom domu. „Medvedeva” još nema. Drugo, i pravi Medvedev se tek uhodava. Valerij naplaćuje istorijski nastalu situaciju.