Угрожена династија

Нестабилност српског престола у 19. веку била је константна појава, без обзира на то која нововековна династија је у питању. Она се може сматрати и природном појавом код младих династија какве су биле и династија Обреновић, и династија Карађорђевић. Осим тога, живот у изгнанству (Карађорђевићи су само до 1903. провели 74 године изван Србије, а Обреновићи 16) био је тежак, скопчан са бројним финансијским и другим проблемима. Важна је чињеница да питање избора кандидата на српски престо никада није обављано без снажног спољног утицаја. Тако је било 1842, 1858, 1868, као и 1903. године.

Основно питање које се мора поставити јесте какав престо је наследио краљ Александар 1889. године. Србија је за две деценије имала два намесништва. Малолетни владари, то јест деца на престолу, представљали су велики ризик и за земље са знатно дужом државном традицијом од Србије. Милан Обреновић ступио је на српски престо 1868. године као четрнаестогодишњак, а завере и атентати пратили су га од тада па до смрти. Његов син, краљ Александар, одмах по рођењу постао је и престолонаследник, али су му очевом абдикацијом 1889. позиције биле и више него слабе. Криза династије, превазиђена након Миланове женидбе (1875) и рођења краљевића Александра (1876), наступила је половином осамдесетих година деветнаестог века наново. Повод јој је био у неуспешном српско-бугарском рату (1885), али су уроци тињали дубље и били су скопчани са напорним борбама краља Милана да, после Берлинског конгреса и нових међународних односа који су тада успостављени, води спољну политику у складу са државним интересима а против традиције и осећања народа. И у унутрашњеполитичком животу Краљевине дошла је једна од најсложенијих деценија у нововековном државном развитку, у којој су се сударили савремене државне и политичке потребе са доминантним традиционалним и архаичним друштвеним оквирима. Везујући се за тековине Обреновића – проширење државне територије, међународно призната независност (1878), уздизање земље на ранг краљевине (1882), те уставна преуређења која су ишла ка проширењу грађанских права и слобода – део интелигенције у ондашњој Српској напредној странци сматрао је да је лакше подићи углед и оснажити постојећу династију него доводити нову коју накнадно треба материјално обезбеђивати и изграђивати јој углед. Ова група политичара, ипак, била је у мањини. Као доказ слабости династије била је довољна и чињеница да је од 1889. године почивала на једној личности – краљу Александру Обреновићу. Иницијатива да се 1889. миропомаже малолетни владар, у години у којој се обележава пет векова од Косовске битке, и да се тај чин обави у манастиру Жичи, где су крунисани владари још од Стефана Првовенчаног, може у корену имати врло јасну намеру: да се краљу осигура легитимитет власти и нагласи њен сакрални карактер, који би у очима Срба, али и шире, макар донекле повратили дубоко пољуљани престиж династије. Аустријски извори бележе како су после миропомазања „умукле гласине против династије”, мада су везе династије и народа биле лабаве. Руски војни аташе, барон Таубе, најављивао је, међутим, „нагли пад” династије Обреновић. После извесног затишја, антидинастичке акције су поново оживеле 1892. године, након оставке друге Пашићеве владе.

Од тада све до пред крај века два двора, у Бечу и Петрограду, све више су заоштравали своје односе због Србије. Тријумф Русије због абдикације и одласка из земље краља Милана увеличан је савезом Русије и Француске 1892/93. године. Изгледало је да је Аустроугарска приморана на узмицање и на борбу за своје поседе у Босни и Херцеговини, који су јој европским мандатом поверени у Берлину 1878. године. За све то време последњи изданак династије Обреновић, краљ Александар, био је заштићен моћним скутом свога узвишеног кума, императора руског.

Околности су се из основа промениле када се крајем октобра месеца 1897. године у Србију вратио краљев отац, краљ Милан. У јануару 1898. године краљ-син поставио га је за команданта Активне војске. У Бечу су ликовали, док је Русија, услед тога, своје дипломатске односе са Србијом довела до тачке пуцања и дипломатског штрајка.

Историчар, Филозофски факултет Универзитета у Београду