Бекхенди и џез – сећање на Јелену Генчић

Текст чланица женске екипе ТК Партизан, седмоструких екипних  првакиња Југославије

Пре десет година, 1. јуна 2013. године, напустила нас је Јелена, Јеца, Генчић. Била је феномен у сваком погледу. Паралелно се, на врхунском нивоу, бавила рукометом и тенисом. У тенису вишеструка првакиња Југославије, у рукомету голман женске репрезентације, са којом је освојила бронзану медаљу на Светском првенству 1957. године. И није само у спорту била окупирана двема активностима. И у академским постигнућима, једна диплома није била довољна. Поред историје уметности, стекла је диплому и на смеру психологије Филозофског факултета у Београду.

Чувајући од заборава сећање на нашу клупску другарицу, поделићемо неке цртице из наше заједничке младости у ТК Партизан.

Соња Пожег Далипагић: Говорити о Јелени, није само спомињати њене тениске успехе као играчице и касније тренера, већ подсећати на њену, готово ренесансну личност, у којој је музика и  њено познавање било значајан део. Ненаметљиво је, класичном музиком, заразила све нас из екипе, када би нас својим колима возила на турнире по бившој Југославији. Касете су се смењивале, а ми смо се полако упознавале са концертима Чајковског, Бетовеновим симфонијама, Моцартовим сонатама, настављајући да „утврђујемо градиво” на концертима. После више година, слушајући неку класичну композицију, скоро да сам заплакала од муке што не могу да се сетим  чије је дело. Испричала сам то Јеци, а њен одговор је био кратак и јасан – тренинг, све је тренинг, драга моја!

Биљана Костић Тодоровић: Мој први сусрет са Јецом био је, наравно, на тениском терену ТК Партизан, у финалу Отвореног првенства Београда, 1966. године. Ја, са 17 година, а она у тридесетим, позната, шампионка. Причало се да игра тзв. мушки тенис – сервис па на мрежу,  бекхенд као из топа. Признајем, била сам уплашена, мислила сам, самлеће ме. Наравно, победила је, али и оставила утисак фер-плеј играчице. Извињавала се за скоро сваки ас сервис или пласирани волеј. И тако, из године у годину, нисмо се сусретале само на такмичењима. Нарочито,  када сам ја дошла на студије у Београд и постала члан ове наше  тениске дружине. Јеца је увек била покретач, саветодавац. Возач ако затреба, професорка уметности, филозофије или музике, нарочито. Делиле смо радости екипних и појединачних победа и туге и суза после пораза и често се надметале која ће боље да изговори оно котрљајуће, грлено Р, њено наслеђено од мајке Аустријанке, а моје урођено, „нишко”, од Костића.

Марина Токин Михаиловић: Јеца и ја смо често у екипним клупским такмичењима играле дубл. Поред тениса мене и Јецу су везивала и друга интересовања, пре свега она у вези са музиком, јер смо имале сличан музички укус. Размењивале смо музику, ондашње касете, које је она снимала на путу по Америци. Била је то углавном духовна музика или џез. Неретко бих предвече седала у кола и одлазила код ње у посету,  причама никад краја, било је ту и многих прича о старом београдском друштву које сам делимично и сама познавала, а делимично из прича мојих родитеља. Мојим одласком за Канаду контакт се смањивао мада смо размењивале поруке, захваљујући узнапредованој ИТ технологији.

Наш тениски контакт се наставио кроз мог сина Ђорђа, који је био код ње у тениском кампу на Копаонику. Јеца му је дала веома добру и солидну основу на основу које је наставио са тенисом у Торонту и израстао у одличног јуниора, такмичара па и касније у „мајорс” играча као младић. И даље, сад већ и сам отац, на истом је нивоу, доста ангажован у тенису. И нема сумње да ће и свог сина подучавати на начин који је усвојио од Јеце. Он је често спомиње и држи њихову заједничку слику, а у шали воли да каже да је Јеца и њега тренирала, а не само Нолета.

Дора Алавантић Вучетић: Придружила сам се женској екипи ТК Партизан почетком седамдесетих. Имала сам тек 14 година,  када сам крочила на тениске терене у Хумској улици и на чувеном, главном терену број четири, угледала тенисерку са јаким, енергичним ударцима, одважног кретања и благог осмеха на лицу. Признајем да ме је  уплашио  њен тенис, али истовремено ме је  охрабрио њен осмех. Тренер ми је рекао да је то чувена Јелена Генчић и предложио да сиђем на терен и разменим пар удараца са њом. Замолио је Јецу да ми посвети мало времена. Након упознавања, кренуле смо да пребацујемо.  Јеца, осетивши да сам мало стегнута, ме је охрабривала да слободно пустим руку, и након почетне треме, ударци су постајали све бољи. Тренинг је био право уживање, била сам пресрећна како сам парирала. Међутим,  оно што је уследило након тренинга,  разговор са Јецом, савети које сам добила били су непроцењиви. Јелена је имала таленат да у младом тенисеру развије потребно самопоуздање. Волела је децу и младе и цео живот након престанка са активним играњем, посветила је раду са њима, што је већ опште познато.

Тамара Лукшић Орландић: На трећој години студија новинарства на Факултету политичких наука требало је да урадимо  интервју са неком јавном личношћу. Замолила сам Јецу да са њом урадим интервју. Разговор  је био дуг, опуштен, помагала ми је да и у техничком смислу текст буде квалитетан, имајући у виду њено професионално искуство у раду на ТВ. Професор Сергије Лукач замерио ми је што нисам показала више новинарске инвентивности и помучила се да добијем интервју од неке мени непознате личности, а не од клупске другарице. Мој одговор је био да је Јелена Генчић особа којој се дивим и да сам имала потребу да са њеним квалитетима и достигнућима у свему чиме се бавила у спорту и професионално, као ТВ редитељка, упознам своје колеге са студија, јер може бити инспиративно младим људима. То је уједно био мој први и последњи интервју, јер се стицајем околности, класичним новинарским позивом нисам бавила по завршетку студија.

Нашу захвалност Јелени и потребу да се таква особа заувек памти исказале смо заједничким предлогом да  једна улица у Београду понесе њено име. Када су се стекли за то услови, једна улица у београдском насељу Батајница названа је по њој.