Цртачи мета у улози политичких егзекутора

Лаж, медијске манипулације, демагогија и дехуманизација политичких противника – нешто је што постаје обележје политичке сцене Србије. Неумесна поређења владавине Александра Вучића и Адолфа Хитлера, ниподаштавање политичких неистомишљеника, вокабулар који се темељи на псовкама, оптужбе да другу страну чине лажови, издајници, преваранти, крезуби сендвичари који специфично смрде или лешинари, хијене и олош – постала су тужна не само политичка већ и друштвена свакодневица. Стиче се утисак да су све стране на корак да потпуно дехуманизују другу страну и у таквој Србији, где нема светла, све ће бити дозвољено и оправдано.

Као и протеклих година, на мети је најчешће породица Вучић, која је оптуживана за све зло у овој земљи и шире, па су неки посланици на друштвеним мрежама прижељкивали крај брату и сину председника, „у шахту, као Гадафи”. Док је протеклих година на другој страни „омиљена” тема таблоида био председник опозиционе Странке слободе и правде Драган Ђилас. И таман када смо помислили да смо најприземније политичко сплеткарење оставили иза нас, трагични масакри пре месец дана вратили су нас по овом питању на стање од пре неколико година.

А тада, пола деценије раније, премијерка Ана Брнабић оценила је да се у појединим медијима у Србији одвија „дехуманизација” председника Вучића и чланова његове породице како би се он приказао као део криминалног миљеа и био уклоњен са власти, па макар и насилно. „Ради се о дехуманизацији и криминализацији Александра Вучића и његове породице да би, ако се њему или његовој породици сутра нешто деси, то за највећи број грађана и међународну јавност било потпуно нормално. Јер он је део криминалног миљеа, па је то обрачун мафије. Да он буде потпуно легитимна мета и ако му се сутра нешто деси – па Боже мој”, рекла је она својевремено за телевизију Пинк.

Свега неколико месеци касније оштра реторика је довела до покушаја убиства тадашњег лидера Левице Србије Борка Стефановића, што је био окидач за уличне протесте против „крвавих кошуља”. Узроке физичког насиља и потпуно загађеног политичког живота није тешко ни тражити ни пронаћи, и очигледно је да се они налазе у недостатку политичке културе, а и домаћег васпитања.

Социолог Владимир Вулетић каже за „Политику” да је дехуманизација манипулативни механизам којим се људима – било појединцима или читавим групама – систематски оспоравају или доводе у питање људски и морални квалитети, како би се представили као „нижа бића”. Основна сврха је да се оправдају активности и употреба средстава која нису популарна и која се иначе не одобравају у међуљудским односима. Ту је најчешће реч о намери да се оправда употреба насиља или угрожавање људских права.

„Пропаганда углавном користи дехуманизујући језик и слике – најчешће карикатуре, како би код људи пробудила негативне асоцијације и емоције према другима. Неуропсихолошка истраживања су показала да успешна дехуманизација доводи до активације ’региона мозга који су повезани с гађењем и гашењем региона повезаних са емпатијом’. Дехуманизација је најчешће последица свесне манипулације у циљу моралног остракизма непожељних, мада понекад може бити изазвана или појачана поремећајем у развоју личности манипулатора, односно недовољно развијене емпатије и одсуства поштовања другог. Она обично за последицу има продубљивање непријатељстава, а неретко и одмазду. Борба против дехуманизације није једноставна, зато што мржња рађа мржњу коју, као што уче велике светске религије, може победити само љубав”, истиче Вулетић.

Обично се дехуманизација користи у ратовима, било грађанским или међунационалним, како би се борци ослободили моралних скрупула у односу према непријатељу. Постоје подаци да су немачки и француски војници у Првом светском рату постали много прецизнији у гађању противника након што је пропаганда у две земље почела да користи називе бубашвабе за Немце, односно пацови за Французе. Дехуманизација „других” постоји одувек, али у данашње време када превладава идеологија људских права и толеранције она представља озбиљан друштвени проблем. Раније се сматрало да тај механизам користе углавном десничарски настројене партије и покрети, али данас је уобичајено да се њиме служе политички актери свих боја.

„Дехуманизација је социопсихолошки појам који се односи на широк дијапазон појава. Дехуманизују се обично маргиналне друштвене групе, људи другачије боје коже или другачијих верских, националних, сексуалних опредељења и оријентација, као и лица која се налазе на класно и статусно екстремним положајима. Када се користи у политичком пољу, за њу се обично користе специфичнији изрази – демонизација, односно сатанизација непријатеља”, наводи Вулетић.

Медијски стручњак Небојша Крстић наводи да дехуманизација политичких противника није српски специјалитет. За наш лист каже да тога има у свим демократијама, нарочито у онима где су присутне идеолошке подељености. Тамо где су медији политички обојени, анимозитети су велики и страначка непријатељства су присутна. „Тога има на читавом развијеном Западу. Међутим, у Србији се дешава нешто што чак ни западни политички психолози нису досад објаснили: дехуманизација противника која досеже тачку кључања и која све више укида политички живот и прети да елиминише демократско уређење друштва. Дехуманизација је степен у деградацији личности. Иде обично у пару с криминализацијом, временом процес мутира у сатанизацију, а када се прљави посао обави како треба и до краја, долази до јединог логичног исхода – до елиминације жртве”, истиче Крстић.

Зато је у ближој историји сликовит пример Зорана Ђинђића. У почетку, као опозиционар хваљен од својих, а куђен од противника, а у ствари је систематски криминализован, проглашен за мафијаша, зликовца, непријатеља Србије и њене демократије, да би на крају у атентату био елиминисан. Потом је оплакиван, највише и уз најкрупније сузе управо од оних који су га криминализовали и дехуманизовали.

„Нерадо повлачим паралелу, али она се сама намеће: то је случај Александра Вучића. Током десет година власти нема псовке, увреде и клевете која није изречена на његов рачун. Био је мафијаш, криминалац, убица, злочинац, геноцидаш, диктатор, тиранин... Ових дана чуо сам на једној ’независној’ ТВ да је ’убица Србије’, а да води политику Танатоса, старогрчког бога смрти. Овде је говор глупости и мржње потпуно легитимизован међу квазиинтелектуалцима у медијима који себе зову независним. Чињеница нема, све се свело на утиске и личну хистеричну мржњу. У ’независним’ медијима укинуто је новинарство чији рад дефинише Кодекс новинара и уведено је ’новинарство са ставом’. У недостатку доказа и чињеница, довољно је да имаш став. У недостатку знања и памети, добар је став. Немаш пристојности и мере, није битно, ту је став”, објаснио је Крстић.

Додаје да се на овим медијима правда хајка на противнике, којом се легитимизује њихова дехуманизација и постаје „нормално” то што се Вучићеви симпатизери јавно на класичним медијима називају руљом, стоком и нељудима. „Ако пар ’независних’ карикатуриста Вучића свакодневно представља као Хитлера, ако колумнисти независних таблоида од Вучића хорски праве масовног злочинца, ако ’независни медији’ хушкају на насиље према ’Хитлеру’ и његовој ’фашистичкој руљи’, исход тог процеса свакако не може да доведе до дијалога и компромиса о важним друштвеним проблемима. Много већа вероватноћа је да добијемо грађански рат или што би рекли неки опозициони пропагатори насиља са БУ: ’Пошто 5. октобра 2000. није било довољно крви на улицама, следећи пут биће је више’”, истиче Небојша Крстић.

А професор на Филозофском факултету у Новом Саду Борис Стојковски каже да је процес дехуманизације нераскидиво везан и са деконтекстуализацијом, односно вађењем одређених личности и појава из контекста и поготово историјског тренутка у коме су деловали. Ако конкретно говоримо о томе да се председник Србије Александар Вучић пореди са Адолфом Хитлером, а СНС са нацистичким СА одредима, заиста је веома јасан пример дехуманизације, али и вађења нацизма из његовог историјског контекста, наводи за наш лист.

„Мислим да није неопходно детаљно улазити у то шта значи релативизација нацистичких злочина и колико је овакво поређење срамно и увредљиво за милионе жртава овог тоталитарног система. Но, јасно је да одређени медији, политичке и друге организације, те појединци узимају себи за право да термине нацизам, (клеро)фашизам, име Хитлера и нацистичких установа, војних одреда самовољно прилепљују на кога желе и тиме у старту тако неког дисквалификују и претворе у лагодну мету. О размишљању о последицама које могу бити несагледиво тешке, па и фаталне, наравно да нема ни говора”, каже Стојковски. Истиче да је тај моменат када се људима одузима оно хумано, видљиво, нажалост, на много нивоа, не само код нас него и у свету. Ни на који начин се не преза да се људи етикетирају и да се читаве институције на тај начин стигматизују.

„Злонамерност овде поприма врло озбиљне размере. Немогућност да се искаже неслагање с владајућом политичком странком и председником на један цивилизован и толерантан начин показује немоћ, незнање, али је најгоре од свега што је то све индуковано и вођено мржњом. То све може да произведе озбиљну нестабилност и поделе у друштву, а историја нас учи да у таквим ситуацијама могу да избију тешке кризе. А верујем да у оваквој глобалној ситуацији нико било какву кризу у Србији не жели”, наводи Стојковски.

Фиксација на једну или више личности

Владимир Вулетић каже да демонизација политичког противника подразумева да се они окривљују за све лоше што се дешава у друштву. Противник се представља као зао и агресиван, који нас угрожава егзистенцијално, али угрожава и „наше вредности”. Присталице се охрабрују на прекидање односа с политичким неистомишљеницима и њихову дехуманизацију. „Основни циљ је да се присталице хомогенизују и мобилишу за борбу против ’злог’ непријатеља који нас угрожава. Демонизација политичких непријатеља најчешће се и најлакше остварује персонализацијом, односно фиксацијом на једну или више личности, најчешће вођу или неког истакнутог или карактеристичног члана непријатељског табора. Демонизација, како показује историјско искуство, по правилу води продубљивању сукоба, онемогућава преговоре и мирно решење спорова. Демонизација, међутим, хомогенизује обе стране тиме што се поставља јасна граница између ’нас’ и ’њих’. У Југославији се у време сукоба са Стаљином певало: ’Што је више клевета и лажи Тито нам је милији и дражи’”, додаје Вулетић.