Crtači meta u ulozi političkih egzekutora

Laž, medijske manipulacije, demagogija i dehumanizacija političkih protivnika – nešto je što postaje obeležje političke scene Srbije. Neumesna poređenja vladavine Aleksandra Vučića i Adolfa Hitlera, nipodaštavanje političkih neistomišljenika, vokabular koji se temelji na psovkama, optužbe da drugu stranu čine lažovi, izdajnici, prevaranti, krezubi sendvičari koji specifično smrde ili lešinari, hijene i ološ – postala su tužna ne samo politička već i društvena svakodnevica. Stiče se utisak da su sve strane na korak da potpuno dehumanizuju drugu stranu i u takvoj Srbiji, gde nema svetla, sve će biti dozvoljeno i opravdano.

Kao i proteklih godina, na meti je najčešće porodica Vučić, koja je optuživana za sve zlo u ovoj zemlji i šire, pa su neki poslanici na društvenim mrežama priželjkivali kraj bratu i sinu predsednika, „u šahtu, kao Gadafi”. Dok je proteklih godina na drugoj strani „omiljena” tema tabloida bio predsednik opozicione Stranke slobode i pravde Dragan Đilas. I taman kada smo pomislili da smo najprizemnije političko spletkarenje ostavili iza nas, tragični masakri pre mesec dana vratili su nas po ovom pitanju na stanje od pre nekoliko godina.

A tada, pola decenije ranije, premijerka Ana Brnabić ocenila je da se u pojedinim medijima u Srbiji odvija „dehumanizacija” predsednika Vučića i članova njegove porodice kako bi se on prikazao kao deo kriminalnog miljea i bio uklonjen sa vlasti, pa makar i nasilno. „Radi se o dehumanizaciji i kriminalizaciji Aleksandra Vučića i njegove porodice da bi, ako se njemu ili njegovoj porodici sutra nešto desi, to za najveći broj građana i međunarodnu javnost bilo potpuno normalno. Jer on je deo kriminalnog miljea, pa je to obračun mafije. Da on bude potpuno legitimna meta i ako mu se sutra nešto desi – pa Bože moj”, rekla je ona svojevremeno za televiziju Pink.

Svega nekoliko meseci kasnije oštra retorika je dovela do pokušaja ubistva tadašnjeg lidera Levice Srbije Borka Stefanovića, što je bio okidač za ulične proteste protiv „krvavih košulja”. Uzroke fizičkog nasilja i potpuno zagađenog političkog života nije teško ni tražiti ni pronaći, i očigledno je da se oni nalaze u nedostatku političke kulture, a i domaćeg vaspitanja.

Sociolog Vladimir Vuletić kaže za „Politiku” da je dehumanizacija manipulativni mehanizam kojim se ljudima – bilo pojedincima ili čitavim grupama – sistematski osporavaju ili dovode u pitanje ljudski i moralni kvaliteti, kako bi se predstavili kao „niža bića”. Osnovna svrha je da se opravdaju aktivnosti i upotreba sredstava koja nisu popularna i koja se inače ne odobravaju u međuljudskim odnosima. Tu je najčešće reč o nameri da se opravda upotreba nasilja ili ugrožavanje ljudskih prava.

„Propaganda uglavnom koristi dehumanizujući jezik i slike – najčešće karikature, kako bi kod ljudi probudila negativne asocijacije i emocije prema drugima. Neuropsihološka istraživanja su pokazala da uspešna dehumanizacija dovodi do aktivacije ’regiona mozga koji su povezani s gađenjem i gašenjem regiona povezanih sa empatijom’. Dehumanizacija je najčešće posledica svesne manipulacije u cilju moralnog ostrakizma nepoželjnih, mada ponekad može biti izazvana ili pojačana poremećajem u razvoju ličnosti manipulatora, odnosno nedovoljno razvijene empatije i odsustva poštovanja drugog. Ona obično za posledicu ima produbljivanje neprijateljstava, a neretko i odmazdu. Borba protiv dehumanizacije nije jednostavna, zato što mržnja rađa mržnju koju, kao što uče velike svetske religije, može pobediti samo ljubav”, ističe Vuletić.

Obično se dehumanizacija koristi u ratovima, bilo građanskim ili međunacionalnim, kako bi se borci oslobodili moralnih skrupula u odnosu prema neprijatelju. Postoje podaci da su nemački i francuski vojnici u Prvom svetskom ratu postali mnogo precizniji u gađanju protivnika nakon što je propaganda u dve zemlje počela da koristi nazive bubašvabe za Nemce, odnosno pacovi za Francuze. Dehumanizacija „drugih” postoji oduvek, ali u današnje vreme kada prevladava ideologija ljudskih prava i tolerancije ona predstavlja ozbiljan društveni problem. Ranije se smatralo da taj mehanizam koriste uglavnom desničarski nastrojene partije i pokreti, ali danas je uobičajeno da se njime služe politički akteri svih boja.

„Dehumanizacija je sociopsihološki pojam koji se odnosi na širok dijapazon pojava. Dehumanizuju se obično marginalne društvene grupe, ljudi drugačije boje kože ili drugačijih verskih, nacionalnih, seksualnih opredeljenja i orijentacija, kao i lica koja se nalaze na klasno i statusno ekstremnim položajima. Kada se koristi u političkom polju, za nju se obično koriste specifičniji izrazi – demonizacija, odnosno satanizacija neprijatelja”, navodi Vuletić.

Medijski stručnjak Nebojša Krstić navodi da dehumanizacija političkih protivnika nije srpski specijalitet. Za naš list kaže da toga ima u svim demokratijama, naročito u onima gde su prisutne ideološke podeljenosti. Tamo gde su mediji politički obojeni, animoziteti su veliki i stranačka neprijateljstva su prisutna. „Toga ima na čitavom razvijenom Zapadu. Međutim, u Srbiji se dešava nešto što čak ni zapadni politički psiholozi nisu dosad objasnili: dehumanizacija protivnika koja doseže tačku ključanja i koja sve više ukida politički život i preti da eliminiše demokratsko uređenje društva. Dehumanizacija je stepen u degradaciji ličnosti. Ide obično u paru s kriminalizacijom, vremenom proces mutira u satanizaciju, a kada se prljavi posao obavi kako treba i do kraja, dolazi do jedinog logičnog ishoda – do eliminacije žrtve”, ističe Krstić.

Zato je u bližoj istoriji slikovit primer Zorana Đinđića. U početku, kao opozicionar hvaljen od svojih, a kuđen od protivnika, a u stvari je sistematski kriminalizovan, proglašen za mafijaša, zlikovca, neprijatelja Srbije i njene demokratije, da bi na kraju u atentatu bio eliminisan. Potom je oplakivan, najviše i uz najkrupnije suze upravo od onih koji su ga kriminalizovali i dehumanizovali.

„Nerado povlačim paralelu, ali ona se sama nameće: to je slučaj Aleksandra Vučića. Tokom deset godina vlasti nema psovke, uvrede i klevete koja nije izrečena na njegov račun. Bio je mafijaš, kriminalac, ubica, zločinac, genocidaš, diktator, tiranin... Ovih dana čuo sam na jednoj ’nezavisnoj’ TV da je ’ubica Srbije’, a da vodi politiku Tanatosa, starogrčkog boga smrti. Ovde je govor gluposti i mržnje potpuno legitimizovan među kvaziintelektualcima u medijima koji sebe zovu nezavisnim. Činjenica nema, sve se svelo na utiske i ličnu histeričnu mržnju. U ’nezavisnim’ medijima ukinuto je novinarstvo čiji rad definiše Kodeks novinara i uvedeno je ’novinarstvo sa stavom’. U nedostatku dokaza i činjenica, dovoljno je da imaš stav. U nedostatku znanja i pameti, dobar je stav. Nemaš pristojnosti i mere, nije bitno, tu je stav”, objasnio je Krstić.

Dodaje da se na ovim medijima pravda hajka na protivnike, kojom se legitimizuje njihova dehumanizacija i postaje „normalno” to što se Vučićevi simpatizeri javno na klasičnim medijima nazivaju ruljom, stokom i neljudima. „Ako par ’nezavisnih’ karikaturista Vučića svakodnevno predstavlja kao Hitlera, ako kolumnisti nezavisnih tabloida od Vučića horski prave masovnog zločinca, ako ’nezavisni mediji’ huškaju na nasilje prema ’Hitleru’ i njegovoj ’fašističkoj rulji’, ishod tog procesa svakako ne može da dovede do dijaloga i kompromisa o važnim društvenim problemima. Mnogo veća verovatnoća je da dobijemo građanski rat ili što bi rekli neki opozicioni propagatori nasilja sa BU: ’Pošto 5. oktobra 2000. nije bilo dovoljno krvi na ulicama, sledeći put biće je više’”, ističe Nebojša Krstić.

A profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Boris Stojkovski kaže da je proces dehumanizacije neraskidivo vezan i sa dekontekstualizacijom, odnosno vađenjem određenih ličnosti i pojava iz konteksta i pogotovo istorijskog trenutka u kome su delovali. Ako konkretno govorimo o tome da se predsednik Srbije Aleksandar Vučić poredi sa Adolfom Hitlerom, a SNS sa nacističkim SA odredima, zaista je veoma jasan primer dehumanizacije, ali i vađenja nacizma iz njegovog istorijskog konteksta, navodi za naš list.

„Mislim da nije neophodno detaljno ulaziti u to šta znači relativizacija nacističkih zločina i koliko je ovakvo poređenje sramno i uvredljivo za milione žrtava ovog totalitarnog sistema. No, jasno je da određeni mediji, političke i druge organizacije, te pojedinci uzimaju sebi za pravo da termine nacizam, (klero)fašizam, ime Hitlera i nacističkih ustanova, vojnih odreda samovoljno prilepljuju na koga žele i time u startu tako nekog diskvalifikuju i pretvore u lagodnu metu. O razmišljanju o posledicama koje mogu biti nesagledivo teške, pa i fatalne, naravno da nema ni govora”, kaže Stojkovski. Ističe da je taj momenat kada se ljudima oduzima ono humano, vidljivo, nažalost, na mnogo nivoa, ne samo kod nas nego i u svetu. Ni na koji način se ne preza da se ljudi etiketiraju i da se čitave institucije na taj način stigmatizuju.

„Zlonamernost ovde poprima vrlo ozbiljne razmere. Nemogućnost da se iskaže neslaganje s vladajućom političkom strankom i predsednikom na jedan civilizovan i tolerantan način pokazuje nemoć, neznanje, ali je najgore od svega što je to sve indukovano i vođeno mržnjom. To sve može da proizvede ozbiljnu nestabilnost i podele u društvu, a istorija nas uči da u takvim situacijama mogu da izbiju teške krize. A verujem da u ovakvoj globalnoj situaciji niko bilo kakvu krizu u Srbiji ne želi”, navodi Stojkovski.

Fiksacija na jednu ili više ličnosti

Vladimir Vuletić kaže da demonizacija političkog protivnika podrazumeva da se oni okrivljuju za sve loše što se dešava u društvu. Protivnik se predstavlja kao zao i agresivan, koji nas ugrožava egzistencijalno, ali ugrožava i „naše vrednosti”. Pristalice se ohrabruju na prekidanje odnosa s političkim neistomišljenicima i njihovu dehumanizaciju. „Osnovni cilj je da se pristalice homogenizuju i mobilišu za borbu protiv ’zlog’ neprijatelja koji nas ugrožava. Demonizacija političkih neprijatelja najčešće se i najlakše ostvaruje personalizacijom, odnosno fiksacijom na jednu ili više ličnosti, najčešće vođu ili nekog istaknutog ili karakterističnog člana neprijateljskog tabora. Demonizacija, kako pokazuje istorijsko iskustvo, po pravilu vodi produbljivanju sukoba, onemogućava pregovore i mirno rešenje sporova. Demonizacija, međutim, homogenizuje obe strane time što se postavlja jasna granica između ’nas’ i ’njih’. U Jugoslaviji se u vreme sukoba sa Staljinom pevalo: ’Što je više kleveta i laži Tito nam je miliji i draži’”, dodaje Vuletić.