Бог кошарке и више од тога

Готово у исто време двојица наших спортиста су својим достигнућима задивила не само цео свет, него и историју. Тријумфом у Паризу Новак Ђоковић је постао тенисер с највреднијом ризницом трофеја икада. Нико до сада није освојио 23 пехара на четири највећа међународна турнира.

И мада је пред Ђоковићем био задатак раван онима који су, у митско време, били стављени пред Херкула, вероватно нико није очекивао другачији исход. Има, додуше, по белом свету оних, чију душу раздиру његови успеси, али тешко да  се ико од њих кладио да ће да буде другачије. Много је мегдана, чак и оних за које се у шали, у необавезним партијама шаха, каже да се у културним земљама предају, а у којима је он изводио немогуће преокрете и уместо да буде оборен на обе плећке дочекивао се на ноге с победоносно подигнутим рукама. Ђоковићева вечност не само што и даље траје, него је несагледива.

Други наш јунак је тек дошао до највреднијег драгуља. Никола Јокић је Нагетсима из Денвера подарио титулу првака НБА лиге. У екипним спортовима треба врло опрезно да се вагају речи кад се истиче нечији допринос, али кад је он у питању не може да се претера. Не зато што је наш, него што је учинио нешто што превазилази умеће да се лоптом погађа кош.

У спорту, који се од игре развио у борбу у којој такмичари носе штитнике за зубе као боксери, у којој све пуца од снаге толико да би, вероватно, и гризли устукнуо пред горостасима из НБА, Јокић се уздигао у неслућене висине – својим умом. Разуме се, мора да се буде џин за хватање укоштац с џиновима, али, да би се из тих гладијаторских сукоба излазило тријумфално, и то сваки пут, за то нису довољни висина, тежина, снага, а ни милиони долара, које као награду нуди професионални спорт.

Сваки спорт је неке своје асове обоготворио, јер су у своје време били толико надмоћни да се сматрало, или се и даље сматра, да такви више неће да ходају по земљи. Међутим, оваквог бога кошарке какав је Никола Јокић нит је било, нити ће га бити!

Ево и зашто. Јокић је тој игри вратио – игру! У НБА одавно, а из ње се то пренело на целу кошарку, па се прелило и на друге сличне спортове, важи: трчи и пуцај. И у тој конкуренцији то сви умеју врхунски да раде. А ко ће да однесе победу то већ зависи од спортске среће. Памти се да је овога слушала рука, да је онај онога изгурао из рекета и тако то. И, дабоме, голи резултат. Тако је сада свуда. Примера ради, шта смо из финала Лиге шампиона у фудбалу од пре неколико дана запамтили сем да је било 1:0 за Манчестер сити против Интера? А у суштини то би требало да буде најбоља фудбалска представа, јер су на сцени неспорно два најбоља тима на свету у овом тренутку.

Јокић кошаркашку утакмицу претвара у мађионичарску представу. Били су играчи, као што су Мајкл Џордан или Леброн Џејмс, чији су прецизни шутеви, челични нерви или неухватљиви дриблинзи изазивали неверицу, али се видело шта ће да покушају, само је било питање да ли ће да успеју. А њима је, ако не стално, оно баш често, то полазило за руком. Због тога су их величали да су ванземаљци.

Јокић није кошаркашки ванземаљац, он је кошаркашки бог! Он изведе, и то савршено, нешто што нико ни од оних у дворани, нити од нас, који гледамо преко телевизије то није ни слутио. Ајде што ми, обични смртници зинемо од чуда после тога, него што својим очима не верују ни они, који су и сами били, или и даље јесу, кошаркашка божанства. Међутим, пред Јокићевим чудима њихова су попут трикова паганских идола пред моћима свемогућег.

Он не игра, он се не игра, он не ради, он не одрађује – он удахњује живот као што је Микеланђело из камена ослободио Давида. Попут велемајстора на симултанци – и када не гледа зна где је која фигура, предвиђа шта ће која од њих не само да учини, него и шта може да учини. Запањује својим разноврсним решењима – погоцима из толике даљине да се нико не би усудио да одатле шутира, незамисливим проигравањима, који, али тек кад их одигра, изгледају једноставна као мат у једном потезу.

Оно што Јокића уздиже у посебно, досад непостојеће, сазвежђе јесте управо садашњи тренутак. У она стара времена утакмице су морале да буду такве да гледаоци годинама после њих препричавају какве су мајсторије видели. Да нису биле такве кога би спорт придобио, ко би вадио паре из свог џепа да гледа тактичко надмудривање лишено надахнућа?

Јокићев приступ би тада био нешто што се само по себи намеће. Али, данас је другачије. Спортске екипе више нису скупови слободних уметника, који ће на лицу места нешто бравурозно да изведу, него група радника с прецизно добијеним упутствима како да обаве посао. Китњасте фасаде су устукнуле пред Ле Корбизијеовим бетонским брутализмом, али Јокић је у кошарци показао да лепо може да буде и те како корисно.

Ово је време и када почињемо да зазиремо од вештачке интелигенције, када нас плаше да ће роботи да се просвесте и да се у борби за роботска права побуне против људи. Људски ум ће да буде превазиђен, а самим тим и човечанство ће да постане сувишно, па и непотребно. Машине већ заузимају места радницима, а онда ће на ред да дођу и, што да не, научници, уметници, спортисти... Уосталом, велемајстори више не могу да победе компјутере у шаху, појавио се и такозвани еспорт.

Међутим, Јокићева остварења дају наду да људски ум, ипак, царује, јер може и оно за шта се у овом тренутку сматра да жив човек није способан. Он није прихватио да буде окован у постојеће аксиоме. Додуше, кошаркашке, али с таквим приступом свако би у својој области могао да нађе свој Родос и да прескочи вештачку интелигенцију.

Ми, у Србији, можемо да се дичимо што је наш човек најбољи кошаркаш у земљи која је не само измислила кошарку, него је у њој и даље свима узор. А још више од тога што је показао какав треба да буде прави шампион. Када је остварио оно о чему је маштао није се препустио необузданим изливима тријумфализма, него је пришао пораженим противницима и, колико је то могуће, тешио их.

Баш људски! Баш оно чега је све мање, а преко је потребно на свим меридијанима.