Јединствена Оља Ивањицки

„Лепа жена се свиђа очима,
А добра жена се свиђа срцу:
Прва је драгуљ, а друга је ризница”

(Наполеон Бонапарта)

Ољу Ивањицки сам први пут срео у Kултурном центру Београда. Био сам тада студент Факултета драмских уметности и преко студентске задруге повремено радио неке техничке послове у изложбеном простору центра. Нисам уопште сигуран како и зашто сам се тога дана затекао у галерији.

Ходала је усправно, сигурним, елегантним кораком. Било је немогуће не приметити такву жену. Нека њена харизма испуњавала је читав простор око ње. Просто се физички осећало да је ту.

Стајао сам са двојицом другара на улазу у салу и она се, пролазећи поред нас, врло срдачно насмешила, гледајући, тако ми се учинило, баш у мене. Чак је лагано климнула главом, тихо али разговетно казала: „Добро вече”, и испод елегантног црног дамског шешира, нагнутог благо надесно, као да ме је помиловала својим плавим, насмешеним оком. Није ми било свеједно, мада сам на тренутак помислио да ми се то само учинило и да уображавам.

Њено јављање, поглед и смешак, већ сам сматрао као случајност, кад је она у пратњи две даме и директора центра, после пола сата напуштала изложбу. Стајао сам на истом месту на којем сам био кад је долазила. Ишла је право према мени, поново климнула главом, упутила ми исти смешак и поглед, па изговорила сасвим јасно: „Довиђења.” Моји другари су запањено гледали.

Kако сам прилазио њеном стану,  одлучност се полако топила. Ипак, сам позвонио.

Ушао сам у атеље и затекао је у белом радном мантилу, за штафелајем, окренутим вратима. Погледала ме је истим оним погледом, насмешена и сасвим срдачно рекла:

– Е, па, чему могу захвалити ову ненајављену посету, младићу? Седи, јеси ли за кафу или за неко пиће?

Сео сам на најближу фотељу, тамнозелене боје. Фасцикла ми је још била под руком, а грло ми се сушило.

– Извините – заустио сам. – Дошао сам да вас нешто замолим. Дуго се већ накањујем, али ево тек сада сам прикупио храбрости да дођем.

– Добро, добро, после ћемо о томе. Хајде опусти се, спусти ту фасциклу на столић и да чујем нешто о теби. Нећу одмах прелазити на твоју молбу – рекла је седајући преко пута мене.

– Знаш – рекла ми је – људе препознајем по енергији. Имам за то некакав дар. И кад сам концентрисана могу то да урадим на приличну даљину. Ево тебе сам видела у Kултурном центру. Погледала сам случајно у твом правцу и видела очи какве баш волим. Светле и топле. Зато сам ти се тамо јавила и кад сам долазила и кад сам одлазила. Јеси био збуњен?

– Јесам – рекао сам. – Мислио сам да сте ме са неким заменили.

– Не, не, нисам, видиш да се добро сећам, а од тога је прошло доста времена. Боје и топлину памтим добро. И немој ме више ословљавати са „ви”. Са људима који имају очи као ти, за то нема потребе.

Слушао сам шта говори, а некаква лагана измаглица ми је прожимала цело тело. Звучало ми је невероватно. Мора да сам деловао прилично смушено, кад ме је кроз смешак охрабрила.

– Добро, де, не требаш се стидети. Ево од сада подразумевај да смо пријатељи. Пићемо кафу, разговарати, можеш бити слободан у разговору, не треба да црвениш. Хајде, за почетак ми причај шта радиш, чиме се бавиш, где живиш?

Почео сам полако, али све опуштеније причати о себи и ја је, уз кафу, замолим да ми илуструје књигу.

– Хоћу – рекла је. – За кад ти треба?

– За месец дана.

– У реду, дођи за три недеље, тачно на данашњи дан.

Поздравили смо се. Пољубила ме је у образ док сам излазио и рекла да за три недеље будем обавезно ту.

Прославило се то, а у очима друштва мој углед је неслућено порастао. Шапутало се како сам ја Ољин љубавник, конструисани су брзином муње невероватно ласцивни трачеви, без икаквог основа, а ја тог момента још нисам био свестан да се створило велико пријатељство и опчињеност њеном лепотом и визионарством. Жене које долазе у центар почеле су ме гледати са већим занимањем, љубопитљиво и некаквим до тада мени непознатим сјајем у очима. На почетку ме то нервирало, али сам то превазишао и почело ме је чак и забављати.

За три недеље, тачно у подне, а био је петак, стигао сам на Ољина врата. Зазвонио сам и она ми је отворила. У наручју је држала Маленог, који ме је гледао весело цвилећи.

– Изволи – рекла је.

Ушао сам за њом у атеље. Сео сам на исто место као и претходни пут, а она преко пута мене. На столу је била моја плава фасцикла, видно увећана.

– Све је унутра. Хоћеш погледати?

Узео сам фасциклу. Било је ту око двадесетак њених илустрација мајсторски урађених. Видело се да није ишла само да заврши посао већ да су њени цртежи пратили садржај и да је то радила са великом пажњом.

– Ево, све сам поређала како би то требало стајати и назначила стране. Мислим да ће бити јако ефектно. Лепи су ти афоризми. Духовит си, што ми је нарочито драго.

– Хвала – рекао сам.

– Знаш, ти си необичан момак. Мени јако личиш на Наполеона. Мислим да је твојих година изгледао баш како ти сада изгледаш. Могу те понекада звати Бонапарта?

– Можеш како хоћеш, годи ми та упоредба, промуцао сам.

– Само, мораш бити више одлучан и мање стидљив. То спутава човека.

– Потрудићу се.

Испратила ме је и поново пољубила у образ. Отишао сам издавачу пун магије коју сам од ње понео. Чинио сам се себи великим, значајним и важним.  И потпуно недвосмислено, био сам заљубљен до ушију. Много година касније, говорила је за документарни филм који је о мени правио новинар Раде Бранков. Тада је рекла нешто чиме сам био јако изненађен, говорећи о лепом уопште, следећу реченицу:

– Најлепше су очи Милана Шарца.

Kада сам радио документарни филм о њој, свакодневно сам долазио у њен атеље и био врло захтеван. Морала је да мења гардеробу, места снимања и шминку. У једном моменту, ујутру ми је казала: – Мораћеш у Панчево!”

– Зашто? – упитао сам.

– Тамо је моја статуа војводе Стевана Шупљикца и тражила сам да је поставе пред панчевачком болницом – одговорила је.

– Знаш ли зашто? – упитала је.

– Не знам о томе ништа – одговорих.

– Ево, ускоро ћеш сазнати...

– Рекла сам ти да филм о мени није потпун ако не снимиш статуу војводе Стевана Шупљикца, пред панчевачком болницом. Та болница повезује мене и тог дивног војног заповедника Срба у Војводини за време Аустроугарске.

–  Kако?

– Он је тамо умро, а ја сам се тамо родила.

Размишљао сам како да дам наслов филму – „Оља у 10 слика”. Допало јој се. У међувремену, неко је дао идеју да промоција буде у Скупштини града.

Направили смо филм и радовали се премијерном приказивању.

Пошаљем захтев тадашњем градоначелнику, мислећи да ће та власт то једва дочекати, али градоначелник је био неумољив. Следиле су ургенције, али се ништа није променило...

Оља је била веома тужна и разочарана гестом градоначелника. Филм смо премијерно приказали у Атељеу 212.

Градоначелник је умро 27. септембра 2007, а Оља 24. јуна 2009. Обоје су сахрањени на београдском Новом гробљу у Алеји заслужних грађана. Иронија судбине или нешто друго, удесила је да су им хумке једна поред друге.

– За мене су живот и смрт прелаз из једног стања у друго, с тим што није дефинисано, ни ово сада, ни оно после. Не могу да кажем да је смрт стање у којем све престаје – рекла је Оља за моју књигу између живота и смрти.

Одем понекад на Ољин гроб. Однесем цвеће. Некад се сетим нечег смешног, веселог и сам се насмешим. Свећу запалим пред одлазак. Запалим и одем.

На гробљу се наде гасе, а свеће пале.

Редитељ