Можемо ми много боље

Почев од обданишта и предшколских установа па до течајева за пензионере, у бескрајном смо колу учења или поучавања. То је вајкадашњи феномен, али у нашем добу је постао универзална појава – перманентно образовање је у многим земљама прешло из начела у свакодневну праксу. Добро је што је тако, како због захтева професије, јер знања непрестано расту, тако и због опште културе – ма чиме се бавили, ред је да пратимо развој науке, технике и културе. То је неспорно, али често је споран начин учења и поучавања, преноса знања и умећа на млађе и мање упућене.

Случајно сам присуствовао проби групе пензионерки. Спремале су драмску представу с певачким нумерама, али певање им није ишло. Наставница музике је непрестано узвикивала: „То ништа не ваља, то ништа не ваља!” Сви су били нервозни. У паузи пробе дискретно сам наставницу позвао на страну и дао јој сугестију коју је мени некад неко дао. Осмехнула се: „Одмах ћемо тако!” Већ за сат-два дошло је до осетног побољшања певања, а већ после два дана госпође су одиграле представу и добиле овације на бини. С успехом су гостовале на више сцена у граду.

Тајна успеха је била једноставна али учинковита. Наставница музике није више говорила: „То ништа не ваља”, већ: „Можемо ми много боље!”

Мала је разлика у значењу ових исказа – ако може много боље, онда је оно што радимо прилично лоше. Међутим, сасвим друкчије поимамо посредну него отворену критику – прва нас охрабрује, друга често обесхрабри. Историја би била много друкчија да је више васпитача храбрило ученике него што их је срамило. Много је више оних које је у висине винула подршка од оних које је лансирао слоган: „Што нас не убије, то нас ојача.”

Децу треба храбрити. Строга критика ствара малодушност, а догађају се и фатални исходи. Мајка једне средњошколке је приговорила ћерци што не учи: „Не долази ми на очи ако понављаш!” Ћерка је морала да понови разред и извршила самоубиство. Данашња деца болније примају приговоре и мање су имуна на строгу критику.

Родитељи махом из најбољих намера, због нереалне жеље да деца постану оно што они нису успели – лекари, инжењери, адвокати – призову несрећу уместо среће. Народне изреке „Лепа реч и гвоздена врата отвара” и „Преко прече, наоколо ближе” сажимају вековно искуство.

Витомир Теофиловић,
књижевник, Београд