Гимназијалци на билборду

Све овогодишње свечаности матуре и њихове годишњице, нажалост, имају боју тужних догађаја младости настрадале у школским клупама. Остају у неизбрисивим сећањима, међу свима нама и у царству небеском.

Пљеваљску гимназију основала је 1901. године Краљевина Србија као једну од четири у отоманској и аустроугарској окупацији – у Пљевљима, Битољу, Скопљу и Солуну – а њен први директор био је Танасије Пејатовић (1875–1903) дипломац Велике школе у Београду и један од најбољих Цвијићевих ученика и сарадника, по коме школа носи име.

Све то буди и сећања на ђаковања сваког од нас. На дане у школским клупама, на великом одмору, излетима, екскурзијама... па постматурски сусрети, сваких пет година, посвећени углавном тим данима, догађајима који су чинили радосним наше прве озбиљније животне године, када смо (на срећу) имали мало од свега овога данас, а опет ништа нам није фалило.

Немогуће је доћи до завичаја, а не проћи бар једном поред наше школе, загледати се у неке од прозора разреда у којима смо били и покушати да се сетите свих оних лица из I-7, II-6, III-3 и IV-3: Аничић, Бајић, Бајчетић, Бојовић, Вуковић, Вукојичић, Голубовић, Дробњак, Ђенисијевић, Јовановић, Калaзић, Капетановић, Крстајић, Лацмановић, Милићевић, Обрадовић, Остојић, Попадић, Радојевић, Радуловић, Симовић, Станковић, Телаћевић. То ми је остало „зиповано” као онај први састав наше златне фудбалске репрезентације из неких педесетих година прошлог века: Беара, Станковић, Црнковић, Чајковски, Хорват, Бошков – Огњанов, Митић, Вукас, Бобек, Зебец.

Под тим кровом рађали су се они први снови, „да постанеш лево крило ил’ центарфор школског тима”, па сан о девојци из III-6 плаве косе и црних очију у коју су била заљубљена бар три цела одељења младића, или оним „великим” утакмицама из школског дворишта за првака школе.

Зграда школе, изграђена у стилу академизма, није мењала фасадни изглед, сем што је у 21. веку постављен велики билборд. Стојим загледан у лица у белом с дипломама и цвећем – најбољи ђаци, добитници награде „Луча” школске 2022. са директорком. Знам, да је овај билборд био ту и раније, не би било места за мене. Једино, кад би ставили тим наше школе победник на гимназијади у Пријепољу, или онај састав који је освојио прво место на „великом” турниру за Дан младости 25. маја, када смо у финалу победили с 5:0: Мишко – Мунир Телаћ, Рајко Лау – Ранко Тришо, Војкан Бруно, Славко Шепић, Томица, Бахро... Незаборавно IV-3 под именом „Есперанца”. Али тешко да би то могло проћи.

У позадини билборда мој разред са три прозора. Код нас тада није било ни „вуковаца” ни „Луче”, ни билборда. Нормално, било је одличних, не баш оволико као данас, али професора, лекара, инжењера имамо. Па имамо у генерацији и једног академика САНУ, амбасадора, поете, сликаре, спортисте, до дреса Партизана, „чак” и локалног Рудара. Опет, када се осврнем на све то, највише су ми остали у драгом сећању и били инспирација, они ликови из „последњих клупа” ( није то она Ћопићева „магарећа”).

Једном, на ово моје гласно размишљање о билборду, јави се Баја Контраш, који би, да се пита, поставио и билборд понављача ове школе.

– Билборд с понављачима ове школе. – каже Баја – То су они који су после одласка из ње направили успешне професионалне каријере у разним областима: привреди, култури, просвети, спорту... – И уследи образложење: – Ево само неколико, које ћу вам рећи, што из наше, што из неких генерација испред или иза нас: директор „Геосонде”, директор у „Јату”, директор бродоградилишта, директор банке, директори у разним установама, културним и спортским друштвима, инжењери, професори...

То би, каже, поставило неизбежно питање: Кад су им понављачи тако успешни, какви су тек добри, врлодобри и добитници „Луче”?

– Памте се, нормално, у генерацији они са знањима, баш одлични, као што су били Мунир, Славко, Бојо, Веса, Милена... Али и ликови с духовитим добацивањима, из последњих клупа, заслуживали су добре оцене и били упамћени. Они су налик оном Андрићевом са ћуприје на Дрини, Владу Марићу, са шлосерским качкетом на глави, који спада у оне скромне људе који су довољни сами себи, ни са ким се не мере и не упоређују, захвално и мирно примају оно што им живот пружа и једноставно дају од себе све што имају и могу. А данас, неко чудно време, нека нова младост. Зато капа доле, за све Мариће, бивше и будуће, и честитка „вуковцима” и „лучоношама”.

Војкан Т. Бојовић,

Пљевља