Тумори одрастања који опседају младост

Комад „Болест младости”, написан готово пре једног века, хируршки прецизно доноси пресек стања ума и душе младог човека, како онда када је написан тако и данас. Он означава туморе одрастања, који незадрживо опседају младост и који некада остану у бићу до краја његовог пута, младалачког и свих оних после.

Даровита глумица Јована Беловић овако је за „Политику” поделила искуство рада на својој новој представи у матичном Југословенском драмском позоришту „Болест младости” Фредерика Брукнера у режији Јоване Томић, која потписује и адаптацију. Драматург је Димитрије Коканов, сценографкиња Јасмина Холбус, костимографкиња Селена Орб, композитор Лука Мејџор, док је Љиљана Мркић Поповић задужена за сценски говор. Брукнерове јунаке тумаче и: Сања Марковић, Петар Бенчина, Миодраг Драгичевић, Милица Сужњевић, Наталија Степановић и Ђорђе Мишина. Премијера овог дела била је најављена за јун на сцени „Љуба Тадић” ЈДП-а, али је због непланираних околности померена за септембар.

Драма „Болест младости” је класични комад немачког експресионизма и европске модерне, који доводи на сцену младе студенте медицине разапете између конвенција грађанског живота, младалачког осећања изгубљености и цинизма савременог друштва. Младост Брукнерових јунака у драми се самоисцрпљује и самоуништава, а како је Јована Беловић градила своју јунакињу, казује:

– Играм Дезире, имућну студенткињу медицине, чија позиција у друштву само на прву лопту делује привилеговано. Као и све што радимо, полазимо од себе, од личних искустава, потом туђих које смо опазили, све до маште, смисла, писца, колега... и враћајући се опет назад у базу.

Иза Јоване Беловић је промишљено вођење уметничке каријерe. Глуму је дипломирала на Академији уметности у Новом Саду у класи професорке Јасне Ђуричић, а мастер студије из исте области две године касније. Члан ЈДП-а је од 2021. године. У својоj биографији убележила је комплексне јунакиње: Јагоду, Мишицу и Седмицу, Госпођу Николићку, Софију Суботић, Лулу…

– Глума ме је определила за глуму. У овом послу, што је више изазова, то је наш позив занимљивији. Барем је тако је у мом осећању ствари. А бити део ЈДП-а омогућава, поред осталог, управо то, јер имате могућност да радите заиста различите комаде, у различитим режијама, без „смештања у фиоку”, како се то жаргонски каже – каже Јована Беловић и открива како је текао њен уметнички пут од родног Београда, преко Новог Сада, затим Суботице, па поново Београда:

– Сигурна сам да је једино тако могао да се одвија мој пут. На сваком његовом сегменту сам била у право време, баш онда јер је то било потребно. Много учила, много радила, мало се мењала, једном речју формирала. Оно што је важно јесте да себи никада не затварамо путеве, да не кажемо то је то, то је мој пут и ево мене на његовом крају. Тако да мој пут и даље тече. Дакле, није круг већ безброј праваца које бирамо или са којих силазимо – каже глумица.

Колико је деликатно младом глумцу/глумици да пронађе своје место у свету сценске магије, наша саговорница каже:

– Све зависи од тога шта желите. Младом човеку је тешко, заиста. Младост је лепа, али болна. Тако кажу. Тако јесте. Места има за све, сматрати или делати као да је супротно малограђански је поглед на ствари. Некад није до појединца, врло често мали број ствари зависи од нас самих, заступљеност није увек еквивалент дару или раду. Али место није упитно, јер ми сви припадамо, нема ништа на овом свету што сме и може да убеди у супротно. Сходно томе и уз веру у сценску магију радимо наш посао.