Мој скромни пријатељ Џон

Џон Ленон је приликом нашег првог сусрета на мене оставио утисак скромности, што је на неки начин било чудно. Нисам знао шта да му кажем. Битлси су у то време били тако велики – то је била 1963. година, пре него што смо ми уопште снимили албум – а ми смо били нико и ништа. Нама је недостајао само тај један корак до успеха кад су дошли да нас гледају док свирамо. Хоћу да кажем, они су били тако страшно значајни. Они нису били само музичари, били су тинејџерски идоли и већи од самог живота. И имали су кожна одела, која ми себи још увек нисмо могли да приуштимо.

Једно вече док смо свирали у клубу у Ричмонду – у то време смо свирали само ритам и блуз и неке ствари Чака Берија – они су дошли и стали у један угао (носили су кожне мантиле!) а ја уопште нисам смео да погледам у њиховом правцу. Био сам превише постиђен. Али Џон је био заиста љубазан. Питао сам га: "Ти свираш хармонику, зар не?" – свирао је хармонику у Love Me Do – а он је одговорио: "Али ја не умем да свирам као ви, ја само балавим хармонику. Ми не умемо да свирамо блуз."

То је био мој први сусрет са њима. Касније су често долазили да нас слушају док смо свирали у Кродедију и на Вест енду, а Џон је долазио чешће од осталих. Излазили су по дискотекама попут Ед Либ – то је било неких годину дана касније (Џон је у то време волео ноћне клубове) – и сећам се прилике кад смо сви заједно изашли у један од клубова. Џорџ је почео да ме гњави о томе како су Битлси продали више плоча од нас. Што уопште није било спорно! Био је тако нестрпљив да то истакне. Након што је саслушао све то, Џон је рекао: "Не секирај се због Џорџа. Још увек му не иде у главу да може да прода плочу." Био је заиста љубазан. Он није увек био заједљива особа, какав је умео да буде.

Веома сам га волео. Са њим сам се најбоље слагао. Нисмо били присни, али смо увек били пријатељски расположени један према другом. Али након што су Битлси и Стоунси престали да свирају по клубовима, нисмо се више тако често виђали. Ми смо били на турнеји и они су били на турнеји. И, на неки начин, ми смо се надметали у то време. Брајан Џонс је више од других мислио да се такмичимо – сви су у то време били у оштрој конкуренцији – и ако су они били у Америци, ми бисмо извукли корист из тога што не свирају у Енглеској и слично. Али морам да кажем да смо били пријатељи.

Нисам често виђао Џона све док се није растао са Јоко, што је било 1974. Тада смо се поново зближили, заправо постали смо ближи него икада пре. Виђали смо се у Л. А. али углавном у Њујорку и у Монтауку на Лонг Ајленду, где ми је дошао у посету. Добро смо се проводили. Напили бисмо се, а затим бисмо отишли на једрењак и тамо седели и свирали гитаре. У то време је Џон припремао свој нови рокенрол албум и није се устручавао да искористи моје знање. Прошли смо кроз све старе хитове и он је одабрао оне који су му се свидели.

Кад се помирио са Јоко, вратио се у хибернацију. Живео је близу мене у Њујорку, али сам ја вероватно био окарактерисан као "лош утицај" тако да ми никад више није било допуштено да га видим. Једном или двапут кад сам ишао у посету неким пријатељима у Дакоти оставио сам му поруку на којој је писало: "Живим у суседству. Знам да не желиш никог да видиш, али ако пожелиш, молим те, позови ме." Никад ме није позвао.

У свом пасошу имам белешку у којој пише да је поништење визе повучено "због Леноновог преседана". Судио се због проблема са визом због осуде за поседовање марихуане у Енглеској – заправо смо отприлике у исто време ухапшени – и победио је после пет година суђења и 250.000 долара судских трошкова. Тако да га се сетим сваки пут кад уђем у ову земљу.

Једна ствар у вези са Џоном била је упечатљива: Увек сте били свесни да је "укључен". Били сте опуштени али, с друге стране, нисте могли да се потпуно опустите, јер ако бисте спустили гард, ако бисте рекли нешто глупо, одмах би скочио на вас и "испрескакао" вас. Мислим да су сва та слава и новац учинили да постане резервисан и повучен, најпре ментално, а затим и физички. Али Битлси су одувек имали тај осећај да не могу да изађу. Живели су испод стакленог звона; никад нису, на пример, изашли на улицу да купе цигарете и знам да су коментарисали чињеницу што ја то чиним. У то време су, наравно, гомиле девојака чучале испред наших врата и нисте могли да изађете. Морали сте да пошаљете неког да купи сладолед. Али касније сте могли да изађете и водите нормалан живот, осим што би вас људи заустављали на улици и поздрављали. Али Џон је наставио да води резервисан живот све док се он и Јоко нису преселили у Њујорк. Тамо се осећао много слободније. Изашао би на улицу и људи би рекли: "Ћао, Џоне", и то је било то. Свиђало му се то, али мислим – и то је иронија – да је и даље желео да остане заштићен од спољашњег света.