Алекса Ненадовић, родољуб, народни вођа и брижан родитељ

Портрет Алексе Ненадовића, рад Уроша Кнежевића, 1855.Алекса Ненадовић (≈1749–1804), посавскотамнавски кнез, такође и обор(над)кнез, остао је упамћен у српској историји по многим лепим људским и државничким особинама, због којих је био веома поштован и вољен од свог народа, уважаван од  политичких сарадника, али и омрзнут од својих противника. Као водећа личност на подручју западне Србије, био је прва жртва злогласне сече кнезова, која је претходила Првом српском устанку. На почетку и током устанка, посмртна слава кнеза Алексе дала је допринос ауторитету чланова његове породице – сину Проти Матеји, политичару, војсковођи и касније мемоаристи, као и Алексином брату кнезу Јакову Ненадовићу.

У периодима мира под турском влашћу, српски кнезови су регулисали мање имовинскоправне спорове међу народом и сарађивали с властима у прикупљању пореза. Веће и кривичне спорове решавале су кадије и њихови извршитељи муселими. Та звања била су веома тражена међу турским првацима, јер су давала могућност слободног уцењивања оптуженика, што је доносило новчану корист кадијама, а често и имовинску пропаст оптуженику. У случајевима очитих неправди, кнез Алекса би се умешао у суђења, здушно бранећи неправедно кажњаване, било Србе било Турке. Алексина храбра правдољубивост створила му је народно поштовање и љубав, али и суревњивост и мржњу, с друге стране. Као освету за Алексину правдољубивост, Турци су покушали три атентата, које је он срећно преживео. У једној шумској заседи атентатори су промашили Алексу а убили његовог пратиоца, кога је Алекса касније веома жалио. Још један случај био је у Београдској тврђави, где је Мула Јусуф послужио Алекси отровну кафу, коју је он попио до пола, али је осетивши опасност престао и некако успео да преболи.

У време последњег Аустријско-турског рата (1788–1791), Срби су поверовали да је дошао тренутак коначног ослобођења од Турака. У том рату српску војску у источним крајевима предводио је Коча Анђелковић (Кочина крајина), док је Алекса Ненадовић био војни предводник у Посавини и Ваљевском подручју. Уочи почетка рата аустријски цар Јозеф Други посетио је посавску границу, где је у разговору с Алексом Ненадовићем дао упутства Србима који су већ пре доласка аустријске војске започели борбе. Алекса је припадао добровољачким аустријским јединицама (тзв. фрајкор) добивши чин аустријског официра.

После ослобођења Београда и знатног дела Србије уследило је огромно разочарење кад су Аустрија и Турска 1791. неочекивано склопиле мир у Свиштову, којим је Аустрија вратила Турској све освојене српске крајеве. Наиме, у међувремену је у Француској 1789. избила револуција, у којој су свргнути краљ Луј Шеснаести и краљица Марија Антоанета, који су обоје гиљотинирани, на ужас припадника европских владарских дворова. Рођена браћа Марије Антоанете, аустријски цареви Јозеф и потоњи Леополд, забринути за опстанак сопствене круне, напустили су српско бојиште и војску упутили на француску границу.

То тада није могло бити познато кнезу Алекси, који је одбио пође с аустријском војском, рекавши да хоће да дели судбину свога народа и поручивши да убудуће Срби никад не треба да верују Аустријанцима. Мир је обухватио и амнестију за Србе, а за београдског везира постављен је, срећом, добар човек – Мустафа-паша, назван Српска мајка, по коме се и данас зове улица у Београду. Кнез Алекса је сарађивао с Мустафа-пашом помажући му у борби против одметника из Видина. Међутим, после десетак година они ће ипак убити пашу и завести познати дахијски терор у народу. Уочи фаталне сече кнезова Алекса добија опомену да бежи у Земун, али остаје да дели судбину са својим народом, рекавши да не жели да својим бекством изазове освету према неком од недужних људи.

Осећајући да предстоје тешка времена, кнез Алекса је пожурио да свом сину Матеји обезбеди протојерејско звање још пре напуњених двадесет година, захваљујући утицају на београдског епископа – Грка. Тим звањем млади Матеја стекао је велико друштвено уважавање. Међутим, мудри отац Алекса упозорио га је да се народно поштовање не сме изневерити. Чувени су Алексини савети о уздржаности према алкохолним пићима и уплитању у разговоре људи осетно старијих од себе. У својим „Мемоарима” прота Матеја уопштава очеве савете на умереност у свим другим склоностима. „Речи, делања, наклоности и уживања управљајте свагда према времену и према годинама вашег живота... Тешко оном који прву чашу сваке своје наклоности до дна испије!” Ове речи би и данас требало да имају на уму млади људи.

Сени Алексе Ненадовића могу да буду поносне на сина Матеју и унука Љубомира.

Драган Станковић,

Београд