Ко ће да буде голман?

Филмска биографија Соње Савић почиње још 1977. године и до данас броји 50 филмских и телевизијских улога (Лептиров облак, Луде године, Давитељ против давитеља, Ми нисмо анђели, Масмедиологија на Балкану, Уна, Урнебесна трагедија... и бројне ТВ серије) и бројне награде: "Царица Теодора" у Нишу за "Живети као сав нормалан свет", 1982; "Златна арена" у Пули, "Ћеле кула" у Нишу и "Седам секретара СКОЈ-а" за "Шећерну водицу", 1984; Награда у Венецији за епизодну улогу у филму "Живот је леп", 1985; "Епизодисткиња године" на 4. фестивалу словеначког филма за "Крух и млеко", 2001 (филм је исте године овенчан "Златним лавом" за дебитантски филм у Венецији); "Весна" – за најбољу страну женску улогу на 8. фестивалу словеначког филма за "Одгробадогроба", 2005.

Са друге стране је оно што наша саговорница наводи као своју биографију, а то је, мање-више – алтернативно позориште, у коме је од 1981. и у коме је остварила низ мултимедијалних пројеката, са савременицима најразличитијих креативних опредељења и изражајних праваца.

Из родног Чачка прешла си у Београд и почела глумом да се бавиш у дечјој драмској групи Радио Београда. Много си водила рачуна и о себи и о свом окружењу.

Дружила сам се са људима са Неимара које нико живи не зна. Бору Лонгу можда знају као сина Лонгиног, Срђан Миодраговић нестао је у виду ветра. Влајко Лалић се самостално развијао са Маргитом из Екатерине. Иако сам синоним за Eкатерину, нисам се са њом дружила. То имаш све у "Шарло те гледа", Маргита и Влајко, и овај, што је успео у свету, Погорелић. Погорелић је цео живот био заљубљен у Влајка. Цела музичка школа је била заљубљена у Влајка. Погорелић је у ствари њега имитирао. И Маргита, ћерка Равасија Стефановића, телевизијског режисера, била је са Влајком у класи, између часова су џезирали, она је њему радила пратњу. Влајко ми је на почетку рекао: "Мораш да научиш да живиш сама". Чувао ме је.

Осамдесет седме отишао је у Холандију, тамо су га прозвали "Учитељ". Вратио се осамдесет девете на ту своју једрилицу, са два друга, један је тражио ноћу да плове усред невремена. Уместо да се затворе у брод, они су поскакали у воду, и брод се брзо потопио. До пола шест ујутру једног је ветар однео на теретњак, а ову другу двојицу нису могли да пронађу...

Још док си била на Академији, почела си да глумиш?

Од треће године Академије мене су звали у нека позоришта, да будем првакиња. Глумим у "Пеликану" Стриндберга, на трећој години Академије или, на пример, Ибзена и "Не ја" Семјуела Бекета, опет на трећој години. Била сам нада југословенског глумишта.

Мене су одбацили. Почело је сексуално општење међу мушкарцима и девојкама. Дотле смо били племе, је л’, и сад одједном, за годину дана, неки удови су израсли неким људима, и ту су се нашле неке: Оливере, Дубравке, Горице, Марице... "Ивице и Марице" су се ту нашле где се ја нисам сналазила.

Зоран Цвијановић ме стално питао да ли хоћу да прихватим ангажман у позоришту? Реко’: "Смири се Цвијановићу. Нећу да прихватим ангажман. Мене интересује Пивара". Ја сам за "оф-оф-Бродвеј", Боба Вилсона, "Ајнштајна на плажи", Куглу глумиште... Ја сам била посебна наивка.

Боб Вилсон је држао предавање у Београду. Тада сам га снимила за мој филм "Плеј", кад он виче: "Рејмонд!", и удара ногом: "Хау ар ју!" Он први пут говори у "Хамлету", и на овом предавању деведесет шесте, a иначе он никада не говори. То је било предавање на Битефу и ја сам јурила четири диктафона да бих га на тај начин снимила. Кад сам, годинама касније, изјавила да је моје омиљено позориште Боб Вилсон, а најпосле Кугла глумиште, новинари су били забезекнути. Ја сам била нека мала звезда која је волела неко мало позориште и, одједном, ти из Кугле постају велике звезде. Жељко Зорица постаје огромна сценографска звезда на северу, у Норвешкој, Шведској. Овај Златко Бурић – Кића у Копенхагену, и као глумац, и уопште, води читаву једну генерацију младих редитеља... И шаље ми са неких острва, са неких Кариба, разгледницу, нека риба у пинку излази из плавозеленог мора, и пише: "Риспект"...

Годину дана пре уписа на Академију, 1977. глумила си у првом филму, Лептиров облак?

Ту глумим потпуно конзервативне, стрејт девојке. При том ја јесам врло конзервативна девојка, опседнута питањем: "Да ли је истина једна, и шта је истина?" Једино што сам била сигурна – да је у људима. И ето, тако потроших тридесет година да покушам да одговорим на то питање.

За тих тридесет година остварила си педесет филмских и телевизијских улога – код Слободана Шијана, Мише Радивојевића, "дечка који обећава"...

Шијан је занимљив сам за себе. Како сам добила улогу? "Шта мислите о улози?" Ја реко’: "Ћерка свештеника, ради на радију, црно-црвено", и он каже: "Браво. Нађите костим", погледа ме у ноге и каже: "Осам сантиметара штикла". Доносили су ми комплете из Југоекспорта, од којих ми се повраћало, он је нон-стоп говорио: "Не! Не! Не!" Реко’: "Ја знам једну девојку, ако хоћете, можда би могла да нам помогне?" И одемо код Вање, социолога, која је, тако, на бувљаку узимала ствари, к’о што се сада хвале ови сликари.

Алтернативно позориште?

Уместо да осамдесет четврте прославимо четрдесет пет година Брчко–Бановића, ми смо направили трагикомичну драму, мултимедију "Железни џез", од три сата и педесет минута, у препуној арени. Шта хоћу да кажем: ништа лепо није овде било. Од седамдесете до осамдесет шесте године ово је био један прилично слободан град, али којем су се у позадини дешавале многе ружне ствари. Мешавина деце де-беа и тих "из приземља", још као малолетни организовали су "квартовску политику". То је један страшан свет. У чему је спој између "људи-надстојника" и "људи са трећег спрата"? Овај уме да удари песницом, а овај уме да га удари "ганом". Кад су мангупи почели да се дрогирају, они су почели да изумиру у Београду.

Да ли си ти то тада све знала?

Не. Ја све то, тај "пазл", реконструишем много касније. Мене је на неки начин сачувала та невиност, али, са друге стране, та званична кинематографија – она је била одвратна. Све то су била деца партизана и све је то "јуриииииш", до једне мирне генерације. Влајко је своју групу звао "Мирни људи". Ми смо прва генерација која је могла да буде нормална. Није Марина Абрамовић. Није ни Коста Бунушевац. И, баш када је нешто могло да се нормално уради – долазе те деведесете... Ја никад више нисам срела своје пријатеље од оног дана када је Брстина рекао: "Много је хладно у Пивари". Када је Зоран Цвијановић рекао: "Ја сам се пријавио у Атеље", "Зашто?" "Да бих тражио стан од државе". Најважније је било: "Стан од државе". Смисао за театар и за групно живљење имали су Загреб и Љубљана. Овде никад није постојао осећај за тим подељене одговорности.

Отишла си у Њујорк, али си се вратила када је почео рат?

Ја одлазим за Њујорк тако што сам пре тога три и по, четири месеца провела у селу, пошто сам се разишла са Ное словенише кунстом. Заправо, нисмо се разишли, него је распуштен Централни комитет. Пет пута смо одиграли представу. А што се тиче те Америке, то је потпуно приватна Америка. Нинослав Ранђеловић, овај што данас прави филмове о Косову, рекао је: "Шта седиш у селу?" Калајић је у то доба позивао уметнике, Уроша Ђурића, Рацковића, па су звали Ђилета Марковића, да буду државни уметници, деведесет прве године. Разговарала сам са Ђилетом једну целу ноћ: "Да се прогласите за државне уметнике, као што је код Тита било?! Ђиле, јеси ти нормалан!" итд. И тако се то распадне. Онда, три године по улицама, од клуба до клуба, један редитељско-глумачки тандем је викао: "Снимаћемо четничку оду!" Кад, деведесет пете, ’опа – промена политике – у јулу почиње снимање антиратне оде. Е сад, шта је за мене занимљиво: ја не могу да пребацим седам хиљада марака, а, чујем, мој друг, Славко Штимац, добија триста хиљада марака за филм... Добро, за "Шећерну водицу" сам нешто добила...

У "Шећерној водици" се зовеш "Дечка". Међутим, У "Крух ин млеко" глумиш под својим именом, што није без разлога. У тој филмској дежели, сви су под анестезијом, ти си једини карактер који трезно, стоички носи свој крст. У оној сцени када пеглаш веш, као служавка у туђој кући, па запалиш цигарету, али дим испушташ кроз врата балкона...

Јану Цвитковићу је било стало до тог кадра. Али, то је све завршено. Ја сам у једној чудној фази када ми је остало из живота више од један, мање од три. Мој живот је потпуно уништен и разорен. Овде, ако немаш дебелу залеђину, ово је родовска заједница – нема опстанка. Ја немам никог. Ни у Чачку, ни овде. И не брине то мене. Уопште, живот ми се смучио као појава. Шта мене фасцинира? Моја баба каже: "Ко не дигне две куће за живота к’о да није живео." Мој идеал је била фамилија, не каријера. Та каријера је дошла са тим ј... подрумом у који нас је увела Борка Павићевић, да би ми четири године касније, после крвавог рада, и три представе, рекла: "Пивара креће другим путем".

Тако да су сви нестали, а они који нису причају неке глупости које нису постојале. Тако сазнајем да сам "била љубав нечијег живота", а тај неко живи са неким другим. Или да сам ја "света жена". "Жена која сече вене" због неког трећег човека. Што сам старија, све мање разумем. Волим што сам их испровоцирала филмом "Шарло те гледа", мулмедијалним документарно-играним остварењем, посвећеном незаписаним, а најинспиративнијим младим уметницима екс-ЈУ, ванинституционалцима. Он је само једном приказан, али су га сви новинари гледали, четири дана пре убиства Ђинђића. Ишла сам на Ликовну академију, и играла фудбал са тим момцима. Нисам имала појма да су они музичари (Горан Чавајда, бубњар "Елорга", Милан Младеновић, тада певач "Шарло акробате" потом "Екатерине", и Душан Герзић – Гера, сликар). Изјутра у пола четири, "Ко ће да буде голман?", "Ја ћу да будем голман". Немају голмана. Значи, нико од нас нема појма ко је ко. И почнемо да се јављамо по улици.

Да ли смо нешто пропустили?