Паралелни животи

Косовска Каменица – У последње време млади брачни парови српске националности, најчешће с троје-четворо деце из Косовског Поморавља, насељеног углавном Србима, одлазе са својих вековних огњишта. Како за наш лист каже Војислав Величковић, потпредседник СО Косовска Каменица и директор Техничке школе у овом месту коју похађају само српска и ромска деца, до сада је, добивши статус азиланта, у Шведску, Швајцарску, Луксембург и друге земље са овог подручја отишло 150 породица.

– То је још један начин „легалног исељавања” и основни је разлог што је све мање деце у Косовском Поморављу. Примера ради, ове године Техничка школа је у први разред уписала 35 деце, што је за 12 деце мање него лане, а слични и још поражавајући демографски подаци забележени су и у другим српским срединама на овом подручју – каже Величковић и додаје: – На нас у Косовској Каменици, Ропотову, Ранилугу и другим местима и селима Косовског Поморавља као да се заборавило, а проблеми су скоро исти, па у неким случајевима и гори него што су у српским срединама на Косову и Метохији. Ми смо и медијски потпуно запостављени – каже други човек српског дела локалног парламента Косовске Каменице, после проглашења независности Космета, измештеног у Ранилуг.

Захваљујући редакцији „Политике” што их, како каже, није заборавила, директор и потпредседник Величковић истиче да у једном делу зграде некадашње Техничке школе у Косовској Каменици, у две смене, наставу похађа 500 ученика Срба и Рома. У истој згради суи Гимназија и ОШ „Десанка Максимовић”. У раздвојеном и жицом подељеном на два, у некадашњем заједничком дворишту налазе се деца албанске националности.

–   Нема ексцеса и притисака Албанаца каквих је раније било, нарочито после проглашења једностране независности Космета. Међутим, страх је присутан, посебно међу становништвом у селима, забитима и срединама где је по неколико српских кућа изоловано и у окружењу албанских. У школи се трудимо и поред лоше материјално-финансијске ситуације.

– У првом плану нам је безбедност деце која је веома крхка и нестабилна, па смо зато основали јединствен заједнички Фонд солидарности свих запослених према ученицима и њиховим родитељима. Наиме, сваки запослени у школи месечно издваја један одсто од зараде, а средства намењена ученицима ових школа се користе за њихов превоз (ради безбедности) од куће до школе и обратно тако да немамо ђаке пешаке јер овако успут српска деца не могу доћи у контакт са албанском. Од дела прикупљених средставанајсиромашнији ученици добијају једнократну новчану помоћ од 2.000 динара, обезбеђујемо награде ученицима за Св. Саву и Васкрс. Од 18.000 динара, колико се сваког месеца прикупи, купујемо школске уџбеника које 60 сиромашних ученика бесплатно добија, а затим их на крају године враћају (раздужују) како би послужили млађима.

– Каменица је безбедна, нема испада и претњи, а ако и неспоразума буде, нарочито међу српском и албанском децом, позовемо Унмик који реагује и ствар врати у нормалу – каже Величковић и додаје да држава Србија треба на економском плану и побољшању материјалне ситуације у просвети мало више пажње да посвети Србима у Каменици и Косовском Поморављу.

Слично казује и Славиша Јовановић, помоћни радник у школи, и додаје даје проблем што у Косовској Каменици нема новина из Србије већ морају по њих да иду у удаљени Ранилуг. Иначе, каже, сад је мало мирније али више ништа није као што је било, страх се увукао међу преостале Србе и сви некако стрепе. Његов колега с посла Ром Дилбер Салихи, ипак, каже да је ситуација нешто боља. Мирније је, слободно се крећу, тргују, неке продавнице које држе Албанци примају динаре и он стиче утисак да су се и неки Албанци променили и да не срљају као некад.

У школском дворишту подељеном јаком жичаном оградом се чује жагор деце. Где се ограде спајају једни другима окрећу леђа али више нема добацивања и провоцирања. Као да су се „уморили”. Пролаз уским асфалтираним путем више није „заузет” да се (не)може проћи. Свако се за време одмора забавља на свој начин не обраћајући пажњу на друге.