Екоцид је најтежи злочин против природе

Екоцид је ново међународно кривично дело, које стручњаци још нису коначно дефинисали, иако би оно требало да буде у надлежности Међународног кривичног суда. За сада је екоцид инкриминисан у националним кривичним правима Вијетнама, Русије, Француске, Казахстана, Јерменије, Грузије, Молдавије, Киргистана, Таџикистана, Белорусије и Украјине. У Кривичном законику Републике Србије постоји посебна група „еколошких” кривичних дела, од којих је прво загађење животне средине.

Појам екоцида изведен је из концепта геноцида. На то је указао Алекса Шкундрић, сарадник у настави Правног факултета Универзитета у Београду, говорећи на научној конференцији Удружења за међународно кривично право, која је одржана протеклог викенда на Палићу.

– После завршетка Другог светског рата обликоване су контуре четири међународна кривична дела – геноцид, злочини против човечности, ратни злочини и злочини против мира. До идеје о екоциду, као петом међународном кривичном делу, долази почетком седамдесетих година двадесетог века, као реакције на употребу хемијског оружја од стране САД током рата у Вијетнаму, а пре свега услед употребе хербицида под називом „агенс оранж” – каже Шкундрић.

Творац термина „екоцид”, амерички професор биологије Артур Галстон, употребио је ову реч први пут у историји у свом говору на Конференцији о рату и националној одговорности 1970. године. Повукао је паралелу између геноцида и екоцида, рекавши да се животна средина може сагледати као жртва екоцида на исти начин на који се одређена група људи може сагледати као жртва геноцида.

О томе је говорио и шведски премијер Улоф Палме 1972. године, када је на конференцији УН у Стокхолму назвао рат у Вијетнаму „екоцидом”, а овом темом бавили су се тада и индијска премијерка Индира Ганди и вођа кинеске делегације Танг Кеа. Ипак, каже Шкундрић, у Стокхолмској декларацији о човековој околини екоцид није био препознат као међународни злочин.

– Наредне године објављен је нацрт Конвенције о злочину екоцида. Био је дефинисан као међународно кривично дело које би повлачило индивидуалну кривичну одговорност. Прописана је листа аката који би представљали извршење екоцида, ако су предузети у намери да се поремети или уништи, у целини или делимично, човеков екосистем – објаснио је Алекса Шкундрић.

Реч је о употреби оружја за масовно уништење, попут нуклеарног, бактериолошког, хемијског, затим употреби хербицида, бомби и артиљерије такве количине, густине или величине да би се оштетио квалитет земљишта или да би се повећала могућност зараза опасних за људе, животиње или саднице. Уништавање великих шумских или пољопривредних површина у војне сврхе, употреба техника за повећање или смањење падавина или промене климе – такође се нашло у одређивању појма екоцида.

Оваква дефиниција била је везана за ратна дејства, а стручњаци су о екоциду говорили као о једном од облика геноцида. Ни у Римском статуту из 1998. године екоцид није био прописан као пето самостално кривично дело из надлежности Међународног кривичног суда, већ је оштећење животне средине предвиђено само као један од многих облика ратних злочина.

Еколошка штета која може настати у мирнодопским условима – остала је ван домашаја ове дефиниције, а пред Међународним кривичним судом до данас нико није био чак ни оптужен, а камоли осуђен за ово кривично дело. Свака држава кажњава учиниоце на основу својих кривичних закона када се докаже да је учињен злочин против животне средине, а уколико би екоцид био прецизније дефинисан, могло би се очекивати да велики загађивачи одговарају пред међународним судом.

Последњих десетак година дошло је до повећаног интересовања стручњака за инкриминисање екоцида. Слажу се у томе да га је тешко дефинисати. Кривичари су покушали на саветовању на Палићу да прецизирају начине извршења овог кривичног дела.

За кривичну одговорност је потребно утврдити да је осумњичени поступао са знањем да постоји значајна вероватноћа да ће својим радњама проузроковати тешку или широко распрострањену или дуготрајну штету по околину.

У предлогу дефиниције екоцида, који је дао Алекса Шкундрић, предвиђено је седам облика извршења.

Први би био уништење или кварење природних станишта, екосистема или природног наслеђа. Други је уништење или кварење биолошких ресурса, на начин који ће вероватно имати лоше ефекте на биолошки диверзитет. Трећи облик је уношење штетних количина супстанци или енергије у ваздух, воду или тло.

Нелегални транспорт опасног отпада био би четврти облик извршења екоцида, а пети је – производња, увоз, извоз, продаја или употреба супстанци које доводе до уништавања озона или трајних органских загађивача. Шести начин извршења екоцида било би убијање, уништавање или заробљавање заштићених животињских или биљних врста, у мери у којој би то вероватно утицало на опстанак тих врста.

Седми облик извршења екоцида састојао би се у значајном доприношењу опасном људском утицају на климатски систем, укључујући и емисију у великом обиму гасова стаклене баште или уништавање резервоара гасова стаклене баште.