Ekocid je najteži zločin protiv prirode

Ekocid je novo međunarodno krivično delo, koje stručnjaci još nisu konačno definisali, iako bi ono trebalo da bude u nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda. Za sada je ekocid inkriminisan u nacionalnim krivičnim pravima Vijetnama, Rusije, Francuske, Kazahstana, Jermenije, Gruzije, Moldavije, Kirgistana, Tadžikistana, Belorusije i Ukrajine. U Krivičnom zakoniku Republike Srbije postoji posebna grupa „ekoloških” krivičnih dela, od kojih je prvo zagađenje životne sredine.

Pojam ekocida izveden je iz koncepta genocida. Na to je ukazao Aleksa Škundrić, saradnik u nastavi Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, govoreći na naučnoj konferenciji Udruženja za međunarodno krivično pravo, koja je održana proteklog vikenda na Paliću.

– Posle završetka Drugog svetskog rata oblikovane su konture četiri međunarodna krivična dela – genocid, zločini protiv čovečnosti, ratni zločini i zločini protiv mira. Do ideje o ekocidu, kao petom međunarodnom krivičnom delu, dolazi početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka, kao reakcije na upotrebu hemijskog oružja od strane SAD tokom rata u Vijetnamu, a pre svega usled upotrebe herbicida pod nazivom „agens oranž” – kaže Škundrić.

Tvorac termina „ekocid”, američki profesor biologije Artur Galston, upotrebio je ovu reč prvi put u istoriji u svom govoru na Konferenciji o ratu i nacionalnoj odgovornosti 1970. godine. Povukao je paralelu između genocida i ekocida, rekavši da se životna sredina može sagledati kao žrtva ekocida na isti način na koji se određena grupa ljudi može sagledati kao žrtva genocida.

O tome je govorio i švedski premijer Ulof Palme 1972. godine, kada je na konferenciji UN u Stokholmu nazvao rat u Vijetnamu „ekocidom”, a ovom temom bavili su se tada i indijska premijerka Indira Gandi i vođa kineske delegacije Tang Kea. Ipak, kaže Škundrić, u Stokholmskoj deklaraciji o čovekovoj okolini ekocid nije bio prepoznat kao međunarodni zločin.

– Naredne godine objavljen je nacrt Konvencije o zločinu ekocida. Bio je definisan kao međunarodno krivično delo koje bi povlačilo individualnu krivičnu odgovornost. Propisana je lista akata koji bi predstavljali izvršenje ekocida, ako su preduzeti u nameri da se poremeti ili uništi, u celini ili delimično, čovekov ekosistem – objasnio je Aleksa Škundrić.

Reč je o upotrebi oružja za masovno uništenje, poput nuklearnog, bakteriološkog, hemijskog, zatim upotrebi herbicida, bombi i artiljerije takve količine, gustine ili veličine da bi se oštetio kvalitet zemljišta ili da bi se povećala mogućnost zaraza opasnih za ljude, životinje ili sadnice. Uništavanje velikih šumskih ili poljoprivrednih površina u vojne svrhe, upotreba tehnika za povećanje ili smanjenje padavina ili promene klime – takođe se našlo u određivanju pojma ekocida.

Ovakva definicija bila je vezana za ratna dejstva, a stručnjaci su o ekocidu govorili kao o jednom od oblika genocida. Ni u Rimskom statutu iz 1998. godine ekocid nije bio propisan kao peto samostalno krivično delo iz nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda, već je oštećenje životne sredine predviđeno samo kao jedan od mnogih oblika ratnih zločina.

Ekološka šteta koja može nastati u mirnodopskim uslovima – ostala je van domašaja ove definicije, a pred Međunarodnim krivičnim sudom do danas niko nije bio čak ni optužen, a kamoli osuđen za ovo krivično delo. Svaka država kažnjava učinioce na osnovu svojih krivičnih zakona kada se dokaže da je učinjen zločin protiv životne sredine, a ukoliko bi ekocid bio preciznije definisan, moglo bi se očekivati da veliki zagađivači odgovaraju pred međunarodnim sudom.

Poslednjih desetak godina došlo je do povećanog interesovanja stručnjaka za inkriminisanje ekocida. Slažu se u tome da ga je teško definisati. Krivičari su pokušali na savetovanju na Paliću da preciziraju načine izvršenja ovog krivičnog dela.

Za krivičnu odgovornost je potrebno utvrditi da je osumnjičeni postupao sa znanjem da postoji značajna verovatnoća da će svojim radnjama prouzrokovati tešku ili široko rasprostranjenu ili dugotrajnu štetu po okolinu.

U predlogu definicije ekocida, koji je dao Aleksa Škundrić, predviđeno je sedam oblika izvršenja.

Prvi bi bio uništenje ili kvarenje prirodnih staništa, ekosistema ili prirodnog nasleđa. Drugi je uništenje ili kvarenje bioloških resursa, na način koji će verovatno imati loše efekte na biološki diverzitet. Treći oblik je unošenje štetnih količina supstanci ili energije u vazduh, vodu ili tlo.

Nelegalni transport opasnog otpada bio bi četvrti oblik izvršenja ekocida, a peti je – proizvodnja, uvoz, izvoz, prodaja ili upotreba supstanci koje dovode do uništavanja ozona ili trajnih organskih zagađivača. Šesti način izvršenja ekocida bilo bi ubijanje, uništavanje ili zarobljavanje zaštićenih životinjskih ili biljnih vrsta, u meri u kojoj bi to verovatno uticalo na opstanak tih vrsta.

Sedmi oblik izvršenja ekocida sastojao bi se u značajnom doprinošenju opasnom ljudskom uticaju na klimatski sistem, uključujući i emisiju u velikom obimu gasova staklene bašte ili uništavanje rezervoara gasova staklene bašte.