Шта би дао да си на мом месту

Два главна јунака новог романа Давида Албахарија су два писца. Један се зове Лудвиг, а другог је исти тај Лудвиг крстио словом С, иако у његовом имену тог слова заправо нема. С је опседнут својим колегом писцем. Опсесија је на почетку њиховог друговања нека врста С-ове симпатије, а на крају већ патолошка категорија са напуњеним пиштољем. Занимљиво је пак то што је С позитивац, а Лудвиг негативац који ће од свога колеге украсти идеју, то јест целу књигу или прецизније "књигу над књигама". Иако реалиста, са негативним ставом према "западу", Лудвиг ће, захваљујући украденој постмодернистичкој идеји од С-а, успети да постане један од највећих српских писаца у Европи. Несрећном колеги остаће само опсесија Лудвигом, кога ће сад презирати онолико колико га је некада волео, и кога ће и даље пратити у стопу, све са поменутим пиштољем у фиоци – пиштољем који ће на крају морати да опали.

Ту је и трећи главни јунак Албахаријевог новог романа. Зове се Београд, и на њега се писац С обрушава свом силином, најоштријим могућим речима, без цензуре. Београд, нарочито онај "културни", за јунака романа представља легло провинцијализма, кича, оговарања и правог места за позиционирање једне овакве приче. Мада на крају главни јунак мења свој став, признајући да у другом граду не би могао живети и да га Београд, као такав, веже – занимљив је третман града у новој Албахаријевој књизи. Града чији се центар све више сакупља и повлачи под налетима периферије, како ће нам објаснити приповедач.

Давид Албахари, бавећи се пре свега проблемом односа писца према друштву и обрнуто, те свим проблемима јавног, културног, књижевног живота, који подразумева и проблематику озбиљне и жуте штампе, скандала, оговарања, сујета и слично, али и разликама између поетика, реализма и постмодернизма – одлично спаја главне јунаке са трећим. Београд је овде приказан, захваљујући С-овој огорчености до бола, као мало, загушљиво место – мала књижевна бара пуна крокодила са списатељским "даром", који се сваког дана мотају једни око других, као С и Лудвиг, сплеткаре и оговарају, зује попут мува једни другима около главе. Главне станице Лудвига и С-а су редакције "Књижевне речи" и "Књижевних новина", те хотели и ресторани где већ у стварноме животу заиста можемо срести домаће писце. А централно место сукоба јунака је телевизијски студио. Како је већ то приметио један критичар, из студија се то непријатељство и ривалство (или пре: издаја) циклично шири у круговима, да би се опет вратило у исти тај студио, из Београд у Београд из кога се не може побећи.

Поред језика и умерене духовитости, које су већ пословично добре стране Албахаријевих романа, те тек понеким цитатом из Талмуда, најбоља страна новог романа јесте мајсторско слагање реченица, репризирање мотива, окретање у круг, чиме је писац створио загушљиву атмосферу за јунаке – атмосферу у којој видимо све већу и већу опсесију С-а колегом Лудвигом, све јаче и јаче боли коју С осећа након украдене идеје, све већег нереда и опседнутости у његовој глави, након чега ће се и сам Београд за главног јунака све више почети сужавати, да би на крају дошло до експлозије "бомбе" која је из реченице у реченицу све гласније откуцавала. Форма романа Давида Албахарија – још једног романа исписаног у једном једином пасусу – због тога јесте савршена конструкција за одабрану тему. Начин на који је стављао реченице у уста свог приповедача, писац је искористио да психолошки уверљиво опише развој његовог проблема. Заправо је посебним слагањем реченица успео да напише роман од сто шездесет страница са тек неколико слика које се репризирају попут поменуте ТВ емисије од које све почиње и у коју се С у мислима стално враћа.