Душан Макавејев или слободни човек

Био сам студент када је забрањен филм "W.R. Мистерије организма" и први пут схватио како професија којом сам намеравао да се бавим може бити и те како опасна. Мислио сам да аутор тог филма због те чињенице мора бити прилично утучен. Али, не! Душан Макавејев је изгледао као човек коме нико не може ништа. Док се кретао са листом папира на који смо стављали потписе против забране тог чудесног филма остављао је утисак неког ко је убеђен да ће се људи који су се одважили да начине ту глупост ипак некако опаметити, доћи себи на крају. Није никоме ништа замерао, пре би се рекло да је вршио неку врсту просветитељске активности. Оно што ми није промакло тада била је његова огромна енергија којом се супротстављао мрачној сили.

Душан Макавејев, који данас пуни 75 година, личност је која је променила многе људе. Нас, његове млађе колеге сигурно. Показао нам је да, поред талента, филмски аутор мора имати и самопоштовање, веру да је оно што чини важно и да то не може поништити ни нешто што се тада чинило неприкосновеним: власт. Напротив, да се један истинити, храбри и пре свега духовити филмски исказ може супротставити било ком бирократском насртају, да груба сила суочена са поетиком филма нема шта да тражи. Ко не верује нека прочита тајни билтен који је тих година, илегално умножаван, ишао од руке до руке, а који је садржао стенографске белешке партијског састанка чији је једини циљ био да уништи Душана Макавејева. Дијалози, скинути са магнетофонске траке без реда и редиговања, једна су од најбољих похвала премоћи духа над репресијом. То што је тада Макавејев изговорио остаће пре свега као сведочанство о слепој вери ствараоца у своје дело, о стаменом убеђењу да филм вреди више и од самог живота, о аури која уметника штити од ужаса света који га окружује.

Мак је био слободан од почетка, од времена када се са Бојаном населио у оном напуштеном вагону, преко документарца "Парада" који је комунизму на један чедан и ненаметљив начин показао какав је он заправо, преко ремек-дела "Човек није тица", играрије са грађанским менталитетом и кичем каква је била "Невиност без заштите" и његових каснијих шала и провокација које су се звале "Монтенегро" и "Кока кола кид", па све до "Горила се купа у подне", подсмешљиве али и носталгичне рапсодије о крају комунизма. Он је остао слободан и када је постао најпознатији и најцењенији редитељ бивше Југославије, професор о кога су се отимали амерички универзитети. Ништа никада није могло да му одузме његов шеретски однос према устаљеним вредностима које, у његовом виђењу ствари, нису служиле ничем другом него да буду оповргнуте и исмејане.