Dušan Makavejev ili slobodni čovek

Bio sam student kada je zabranjen film "W.R. Misterije organizma" i prvi put shvatio kako profesija kojom sam nameravao da se bavim može biti i te kako opasna. Mislio sam da autor tog filma zbog te činjenice mora biti prilično utučen. Ali, ne! Dušan Makavejev je izgledao kao čovek kome niko ne može ništa. Dok se kretao sa listom papira na koji smo stavljali potpise protiv zabrane tog čudesnog filma ostavljao je utisak nekog ko je ubeđen da će se ljudi koji su se odvažili da načine tu glupost ipak nekako opametiti, doći sebi na kraju. Nije nikome ništa zamerao, pre bi se reklo da je vršio neku vrstu prosvetiteljske aktivnosti. Ono što mi nije promaklo tada bila je njegova ogromna energija kojom se suprotstavljao mračnoj sili.

Dušan Makavejev, koji danas puni 75 godina, ličnost je koja je promenila mnoge ljude. Nas, njegove mlađe kolege sigurno. Pokazao nam je da, pored talenta, filmski autor mora imati i samopoštovanje, veru da je ono što čini važno i da to ne može poništiti ni nešto što se tada činilo neprikosnovenim: vlast. Naprotiv, da se jedan istiniti, hrabri i pre svega duhoviti filmski iskaz može suprotstaviti bilo kom birokratskom nasrtaju, da gruba sila suočena sa poetikom filma nema šta da traži. Ko ne veruje neka pročita tajni bilten koji je tih godina, ilegalno umnožavan, išao od ruke do ruke, a koji je sadržao stenografske beleške partijskog sastanka čiji je jedini cilj bio da uništi Dušana Makavejeva. Dijalozi, skinuti sa magnetofonske trake bez reda i redigovanja, jedna su od najboljih pohvala premoći duha nad represijom. To što je tada Makavejev izgovorio ostaće pre svega kao svedočanstvo o slepoj veri stvaraoca u svoje delo, o stamenom ubeđenju da film vredi više i od samog života, o auri koja umetnika štiti od užasa sveta koji ga okružuje.

Mak je bio slobodan od početka, od vremena kada se sa Bojanom naselio u onom napuštenom vagonu, preko dokumentarca "Parada" koji je komunizmu na jedan čedan i nenametljiv način pokazao kakav je on zapravo, preko remek-dela "Čovek nije tica", igrarije sa građanskim mentalitetom i kičem kakva je bila "Nevinost bez zaštite" i njegovih kasnijih šala i provokacija koje su se zvale "Montenegro" i "Koka kola kid", pa sve do "Gorila se kupa u podne", podsmešljive ali i nostalgične rapsodije o kraju komunizma. On je ostao slobodan i kada je postao najpoznatiji i najcenjeniji reditelj bivše Jugoslavije, profesor o koga su se otimali američki univerziteti. Ništa nikada nije moglo da mu oduzme njegov šeretski odnos prema ustaljenim vrednostima koje, u njegovom viđenju stvari, nisu služile ničem drugom nego da budu opovrgnute i ismejane.