Корачајмо заједно – путовања која шире толеранцију

Суботица – Како се деца уче толеранцији? Колико их окружење подстиче на прихватање различитости? Како у друштву у којем насилно понашање добија запажено место у јавности, убедити децу да су другарство, љубазност, прихватање и разумевање вредности за цео живот?

Уверени да се најбоље учи кроз непосредни пример у Основној школи „Матко Вуковић” пре седам година осмишљен је програм „Корачајмо заједно“.

„То је наш програм, који је толико прихваћен да је сада постао и део нашег наставног плана”, објашњава нам Нада Димовић, педагошки асистент.

Осмолетка „Матко Вуковић” је у ширем центру града и  похађа је и велики број деце из ромске заједнице јер овде гравитира становништво Малог Бајмока, где је смештен и суботички бувљак. Међу око 600 ученика ове школе готово подједнак број ђака јер римокатоличке, православне и исламске вероисповести. Осим тога, имају и знатан број деце чији родитељи су повратници из иностранства, и која одлично говоре, немачки или француски, али не и српски или хрватски који се такође учи у школи. У таквој ситуацији на руководству, просветним радницима и педагошким асистентима је да уложе много труда и разумевања да деца која овде стижу са толико различитих почетних позиција, добију исту прилику за напредовање и стицање знања.

Програм „Корачајмо заједно” осмишљен је како би код деце развио међусобно разумевање, прича Нада Димовић, и каже да с обзиром да имају добру сарадњу са вероучитељима родила се идеја да их поведу до Бајракли џамије у Београду, одакле им долази један од вероучитеља.

„Онда смо програм проширили тако да смо отишли до храма Светог Саве, до римокатоличке цркве Светог Антуна Падованског, до синагоге и на крају до џамије, а у просторијама исламске заједнице за децу је и припремљен оброк. У сваком храму деци вероучитељи говоре о историји, испричају неке занимљивости, говоре о стварима које нас повезују”, прича Димовићева.

Наравно, било је места и за посету некој од знаменитости града. Након екскурзија у Београду, охрабрили су се и на дужа путовања. Тако су једне године децу водили у Ниш, а наредне у Нови Пазар.

„Ова путовања у оквиру програма „Корачајмо заједно“ део су неке врсте наградног путовања за ученике осмих разреда, и уколико има места у аутобусу, онда им се придружују и седмаци који су показали највише труда и напретка у претходној години. Путовања се организују у договору са родитељима, које минимално финансијски оптерећујемо, а трошкове путовања покривамо кроз пројекте на које конкуришемо”, објашњава педагошки асистент.

Овако осмишљена путовања пружају деци другачији доживљај са екскурзије, па су тако спавали у медреси, вечерали у просторијама исламске заједнице, припремљен ручак чекао их је у римокатоличкој цркви, посетили су јеврејску општину, а пакете за пут су им спремили у православној општини. То се понавља на свим путовањима, тако су се пре неколико дана вратили из Сремских Карловаца где су посетили ризницу СПЦ, богословију Светог Арсенија, Бискупијско светилиште Текије, па цркву Имена Маријина, православни храм Светог Ђорђа, да би вече завршили у меџлису у Новом Саду.

„То су путовања на којима они изграђују заједништво, уче о другој вери која им више није непозната, уче како да се понашају и прихватају. Приметили смо да то добро утиче на децу. Нема школе где се ученици не покошкају, али ми примећујемо да се наши ученици не вређају више на националној основи, деца се сада повезују међу собом на други начин”, каже Димовићева.

Наредних дана урадиће са децом и онлајн оцењивање протеклог путовања па је и то један од начина на који се тај осећај широкогрудости и упознавања са вредностима људи из свог окружења наставља да траје.

Празнична трпеза

Током овогодишњег априла готово један за другим низали су се верски празници, римокатолички Ускрс, Бајрам, православни Ускрс, па су у школи дошли на идеју да и током празника код деце негују вредности које нас повезују.

„Трпеза је обично симбол славља, породице, па смо деци рекли да сликају јело, или неки симбол који воле, наравно уз сагласност родитеља. Након тога у зависности од узраста деце у школи смо имали радионице, израде плаката, изложбу њихових фотографија и разговарали о томе због чега се нешто једе, зашто то воле, шта поједине намирнице симболишу”, каже Нада Димовић, педагошки асистент.