Како је Маријана постала – Марс

Амстердам – „Ви вероватно тражите Маријану”, љубазно ми објашњава девојка која ради на инфо-пулту Удружења геј студената Амстердама, смештеног у непосредној близини неколико високошколских установа престонице Холандије, када сам јој саопштила да имам договорени разговор са Марс Плантинг, председником овог удружења. И док збуњено проверавам шта пише у имејлу који ми је послао (будући) саговорник, у зграду улази насмејана девојка, извињавајући се због кашњења „у име свих семафора који су је спречили да дође на време на уговорени састанак” и предлаже да прву поподневну кафу попијемо поред амстердамских канала.

„Родитељи су ми дали име Маријана, али сам у 17. години схватила да сам рођена у погрешном телу. Сада се изјашњавам као небинарна особа и одазивам се на име Марс, иако ми у личним документима и даље стоји име из бившег живота. Да бих променила име, потребно је да идем најмање две године код психијатра како би он поставио дијагнозу родне дисфорије. Тек након тога бих могла да променим име у личним документима или да идем на хируршку промену пола”, брзо решава недоумицу у вези са својим идентитетом ова насмејана двадесетпетогодишња особа са којом смо разговарали у оквиру пројекта „Пулс Европе – медијске посете ЕУ”.

Када је на прагу пунолетства спознала свој сексуални идентитет и пријатељима саопштила да је небинарна особа, то јест да у потпуности не припада ни мушком ни женском роду, схватила је да и велики број њених блиских људи дели то осећање и признаје да има „флуидни” родни идентитет. На студијама антропологије научила је да је проценат хомосексуалних особа исти у сваком друштву света – од праисторије до данас, иако се у јавности често полемише са тезом да број ЛГБТ особа стално расте.

„Мислим да атмосфера која влада у неком друштву утиче на то да већи или мањи број ЛГБТ особа призна другима свој сексуални идентитет. Међутим, без обзира на либерални дух који (не) постоји у заједници, ипак је најтеже признати родитељима своју хомосексуалну оријентацију. Моја мајка је одмах прихватила моје ново „ја”, али је оцу дуго требало да почне да ме зове Марс и још дуже се претварао да нисам геј особа. Мој брат га и данас опомиње да ме не зове Маријана”, у шали прича Марс, али се са разлогом уозбиљи када каже да ЛГБТ особе нису прихваћене у свим сферама друштва.

„Пре три недеље смо били на студентској журци и људи који живе два спрата изнад стана у коме смо правили прославу почели су да нас вређају и да нам прете. Сама никада нисам искусила физичко насиље, али неки моји пријатељи јесу. Иако сам завршила студије, решила сам да се у овом периоду живота потпуно посветим Удружењу геј студената Амстердама, у коме проводим између 20 и 30 сати недељно. Да бих се издржавала радим као ноћни рецепционер”, прича Марс и додаје да ово удружење окупља младе ЛГБТ људе од 16. до 30. године којима је потребна социјална подршка.

Леа Маркидис и Нада Јосимовић са нашом новинарком (у средини)

Наводећи проблеме које имају младе ЛГБТ особе у Холандији, она цитира резултате различитих истраживања који сведоче да тинејџери узраста од 11 до 16 година имају више психолошких проблема и чешће су жртве вршњачког насиља од хетеросексуалних особа. Иако 92 одсто популације у Холандији сматра да ЛГБТ особе имају право да живе онако како оне желе, чак 29 одсто грађана сматра „увредљивим” ако се мушкарци љубе на јавном месту. Свака шеста особа не жели социјалне контакте са особама „које нису ни мушко, ни женско”, а чак 22 одсто ЛГБТ особа у Холандији искусило је физичко или сексуално насиље. Истраживање у студентској популацији показало је да се девојке које изгледају маскулино и младићи који изгледају феминино чешће злостављају него остали студенти. Чак 43 одсто трансџендер ђака каже да је било жртва вербалног насиља, а један од пет постао је и жртва физичког насиља.

За разлику од Србије, у којој је одржавање готово сваке параде поноса неизвесно до самог краја због високих политичких и социјалних тензија, у Холандији је одржавање ових манифестација постало уобичајено, па се ни медији не баве њима на сензационалистички начин. Леа Маркидис и Нада Јосимовић, представнице организације Фри прес анлимитид, објашњавају да средства јавног информисања углавном на аналитичан и феноменолошки начин пишу о проблемима са којима се суочавају ЛГБТ особе.

„У фокусу медијске пажње тренутно се налазе трансродне особе, јер је време чекања на операцију промене пола веома дугачко и износи око три године. Нажалост, постоји црно тржиште лекова који се узимају у оквиру фармаколошке терапије која претходи хируршкој промени пола и веома је проблематично ако узимате лекове који нису персонализовани”, објашњава Леа Маркидис, која је правила документарац о транс особама.

Нада Јосимовић објашњава да се медији труде да реално извештавају о темама које се тичу ЛГБТ особа – почев од прајда, па све до законодавних измена које се односе на права ових особа. Ипак, она примећује да особе мањинске сексуалне оријентације нису увек у центру медијских прича, већ су део неке друге приче или социјалних феномена о којима новине или телевизије извештавају.

„Што је добро, јер се на тај начин ствари нормализују и ЛГБТ заједница приказује као саставни део друштва”, закључује Нада Јосимовић.