Ко је директор школе

Размишљам о директорима школе. Кажу да се на ту дужност бирају најбољи наставници. Да ли је баш тако? Знам једино да прави, истински наставници, заљубљени у свој позив, ни за какве паре, ни за живу главу не би оставили учионицу, катедру. „Пуцајте, ја и сада држим час!” Уосталом, имао сам доста директора и ниједан није био ни близу титуле најбољег наставника.

Зашто се наставници тако лако одричу свог идентитета и да ли сви наставници проналазе себе и смисао свог битисања у свом позиву? Допунским питањима нудим одговоре: шта је пилот без авиона и висине, лекар без стетоскопа, земљорадник без земље? Како се неко може доказати у области за коју се није школовао (нико се не школује за директора) ако се није доказао у области за коју има диплому? А онај ко се доказао у својој струци не осећа потребу за авантуром у неизвесној и непредвидивој области. Јер, колико ће најбољи наставник моћи то да буде на дужности директора поред силних послова и обавеза које имају мало или немају нимало везе с наставом? Може ли тај најбољи наставник у фотељи директора да спречи (неваспитаног) ученика да измакне столицу наставници, одалами шамарчину наставнику или (ох, жалости) да побије девет својих другова и радника обезбеђења? Има ли тај најбољи наставник на функцији директора времена да посећује часове својих колега и указује им на евентуалне недостатке или ће више пажње морати да посвети наставницима на боловању од повреда и стреса задобијених на радном месту?

Нема сумње, међу директорима школа има доста честитих и добрих људи, успешних организатора целокупног рада школе. И управо зато што су такви, изузетно тешко доживљавају све непријатне, али непредвидиве догађаје у својој школи, настале ничим неоправданим незадовољством неког ученика или његовог родитеља, који све чешће претендују да за све буду више питани од њега и наставника. Као часни људи, после тих непријатности подносе оставке, враћају се послу за који су се школовали и у њему налазе спокој. Али, остају горчина и питање: Шта ми је све то требало? За разлику од других директора, који се не баве наставницима којима је радна атмосфера на часу незамислив појам па масовно пуштају ученике и пре почетка часа, а ови им се после смеју у лице, или директора који се не бави, него још и подстиче наставнике да пишу ученицима најбоље оцене, док се ови и сами чуде зашто су их добили. Али зато са 80 одсто одличних ученика у школи директор има код Школске управе препоруку за реизбор.

Највеће и најдуже одсуствовање истинског наставника од свог звања је да постане школски саветник, да као пчелиња матица однегује десетине заљубљеника у свој позив, обилазећи колеге по струци на свом подручју и помаже им у усавршавању њиховог рада до тог степена да сами никад не пожеле да се нечим другим баве. Парадоксално, али једино логично и смислено занимање саветника. Ипак, неко мора да буде директор школе, и то такве школе у којој наставници имају само право да ћуте и трпе. Далеко било, ни у подсвести ми није да застидим или омаловажим било кога од њих. Нити их жалим, нити им завидим. Само кажем да на њиховом месту никад нити бих могао, нити бих хтео да будем.

Радомир Јовановић,
професор у пензији, Жича