Каменоресца с петорицом синова однео ратни вихор

„Овде почива тело Вељка Јанковића, бившег каменоресца из Љутица. Живео је часно и поштено 53 године, а умро је 15. фебруара 1915. године”.

Тако је на високом мермерном обелиску на Васовића гробљу у Љутицама код Пожеге уписао клесар Симо Грбић из Косјерића. Не наводећи више од тога, мада се о Вељку Јанковићу надалеко знало. Био је прворазредни клесар посебног кова, а задесила га је незапамћена ратна трагедија. Појединости о томе описао је Радојко Николић у тексту „Каменорезац Вељко из Љутица (1852.-1915.)”, објављеном 1995. године у „Ужичком зборнику” број 24.

Израђивао је Вељко надгробне ознаке од 1885. све до „страшног пегавог помора после Колубарске битке када је и сам сагорео у тифусној огњевици”. Родоначелник је каменорезачког умећа у Љутицама, први у фамилији (пореклом из Колашина) почиње да реже и исписује надгробно камење.

„Мада поимућан у односу на комшије, промућурност и занатска даровитост су га упутили на додатну зараду. Потанка земља на потесу Саставци и петорица синова нагнали су га да докупљује имање и да се шире заокућава. Зарада је пристизала од клесања ситнозрног кабларца под пространим коларником у дворишту, који је служио као радионица”, пише Николић, помињући да су Вељка звали Чабро (широк као чабар).

У тајне каменорезаштва мајстор је увео и синове. На крајпуташу у Богданици 1907. је урезао „Изради Вељко Јанковић из Љутица и син”, а на споменику у љутичком гробљу „Изради Вељко Јанковић и синови”. Поименично се знало да му је син Павле у послу помагао. Али отац је био такав мајстор да се син, мада осамостаљен раду, у потпису препоручивао угледом очевог имена („Написа син Вељков Павле”, стоји на надгробнику у Гојној гори).

Прочуло се да је клесар Вељко из Љутица умешно израђивао надгробне споменике у селима пожешког и косјерићког краја. По обронцима Шиљковице, Субјела, Црнокосе и Јелове горе, дуж побрежја Добрињске реке, Скрапежа и Лужнице.

„На беличастом кредастом кабларцу урезивао је добра слова и још боље ликове покојника. Натписи су му смиреног прозног исказа, а прати их и песничко-стихована реч. Умео је да опише узорне земљоделце. За Богосава Ђоковића из Тубића пише да је 'у свом животу имао правду, истину и карактер, велико поверење уживао до смрти своје', за Јована Антонића из Мушића да 'много би признат код људи', за Јестротија Вићентијевића из Тубића да 'у највећој младости велике патње и неправду претрпи од власти', а Светозар Стефановић из истог села би 'изнурен у борби за народна права и слободе'. Песничку пратњу придодавао је уз животописе девојака, младића и младих супружника: 'Овде увену лепа младост Марија', 'Душа моја сад у рају бива, црна земља дичну младост скрива'... По оваквим устаљеним припевима веома је сличан неким драгачевским и кабларским каменоресцима”.

Фигуре љутичког клесара су природне сразмере, већина ликова има неки особен знак. На знаменима понеког домаћина, трговца и војника урезивао је и коњанике. Ликови девојака су украшени дукатима, сељаци у десници држе штап, кишобран или револвер преламач, а сељанке само кишобран и корпицу за плетење. Резао је и по коју винову лозу у саксији налик ћупу, са гроздом у врху. На своја рукодела наносио разноврсне боје. Рукописом, ликовним уклесима и бојом Вељко Јанковић Чабро уздигао се до најбољег каменоресца пожешко-косјерићког краја.

Али минуше та за Јанковиће добра времена. Балкански па Велики рат ућуткаше им куцаје длета. Несрећа, о којој се дуго казивало, уђе им у кућу.

„Вељкови синови, као војници Десетог пука, изгинули су и помрли. Отац је пресвиснуо, више од превелике туге него од грозничаве врућице, пегавог тифуса. Зла судбина младих Чаброваца најбоље сведочи како су ратови зацрнили Србију. За четири године из Јанковића породице пропаде у вихору ратовања и старешина, и дом, и сав његов мушки пунолетни пород. Војислав код Љум Куле, Момчило на Дренку, Павле у Пожеги, Стојан у Албанији. А најмлађег сина, непунолетника Радисава, однесе епидемични помор.

Остала, да им спомен подигне, само мајка Јерина с унуцима. Но каменорезачка се врежа Јанковића ипак није прекинула. Споменике је наставио да израђује Вељков унук (од најстаријег сина Војислава) Љубиша, а у Душковцима Љубишин син Веселин држи клесарску радњу. У Веселиновој кући о зиду висе две дипломе о положеном мајсторском испиту из каменорезачког заната: једна је његова, друга очева, записа Радојко Николић у „Ужичком зборнику” пре 28 година.