Велики је изазов играти „(Пра)Фауста”

Оно што је мени било најзанимљивије у „(Пра)Фаусту” у тој муци човека јесте жеља да се све дефинише око нас. То је оно што је и самога Фауста довело до кокетирање са магијом, оностраним, изазивањем духа, земље, па се после тога и сам ђаво појави. То је изазивање оних ствари које човеку нису дате да их спозна. У самој Библији је Бог забранио човеку да једе са дрвета знања, као да је знање нешто што шкоди човеку. Зато јабука и јесте симбол пркоса човека против божје воље.

Озрен Грабарић, један од водећих хрватских глумаца „исписује” своју трећу представу у Београдском драмском позоришту: „(Пра)Фауста”, према Гетеовом првобитном тексту чувене драме, у режији Бориса Лијешевићу, а овако је за „Политику” говорио о свом новом драмском задатку – слојевитом Мефисту. Представа „(Пра)Фауст” биће премијерно изведена вечерас (25. јуна) од 19.30 сати на сцени „Оливера и Раде Марковић” Београдског драмског позоришта. Дело је превео Бранимир Живојиновић, сценограф је Александар Денић, костимографкиња Марина Сремац, композитор Стефан Ћирић, за кореографију и сценски покрет била је задужена Соња Вукићевић, а за сценски говор др Љиљана Мркић Поповић.

– Велики је изазов играти „(Пра)Фауста”. Занимљиво је пратити Гетеову причу из данашње перспективе у којој технологија, посебно ова вештачка интелигенција доноси све те дронове, оружја... Човек са тим сазнањима почиње да уништава и самога себе. Сведоци смо еколошких климатских промена које су последице тога. Нове технологије су корисне, а с друге стране увек се појави и неки ђаво, који се може постарати да све то доведе до деструкције. То ми је јако занимљиво у „Фаусту”. Као и сам тај ђаво којег смо и направили тако да није само као метафизичко биће. Ђаво је заправо у нама – каже Озрен Грабарић и наглашава:

– Борис Лијешевић ми је рекао да се Мефистова демонска нарав остварује с позитивном енергијом и покретач је важних процеса у комаду. Мефисто није једно константно лице, него је метаморф, лице које се мења. Јер, зло долази у различитим облицима, често га је тешко препознати. То је једна од идеја представе. Он је метафизичко биће, као дијалог у нама који водимо сами са собом, дилеме које се отварају унутар нас самих. Почео сам да га радим, не као јединствени лик који има своју путању, већ да поприма различита обличја и да се свакоме указује на различите начине. Као мета који непрестано мења своју природу, он има своју срж – жели видети да човек падне, посебно добар човек.

У представи „„(Пра)Фауст” редитељ Бориса Лијешевић окупио је занимљиву екипу глумаца. Ту су и Светозар Цветковић који тумачи Фауста, Иван Томић, Даниел Сич, Иван Зарић, Мирјана Карановић, Ива Илинчић и Станислава Сташа Николић.

– Сама чињеница да радимо Гетеовог „Фауста” је огромно искушење за све нас који смо у екипи. У питању је комлексни језик, деликатна Гетеова филозофија, густо написана која је готово немогућа за излазак пред публику, па смо посегли за „(Пра) Фаустом” који је пуно више базиран на међуљудским односима. Од Гетеовог времена до данас, читајући класике, непрестано потврђујем да се много ствари у домену људских питања, искушења, рецимо како даље, куда даље, уопште толико не мења колико се мења, напредује технологија, зграде у којима живимо, архитектура… Насупрот томе духовна питања и проблеми, мислим да су од самог почетка апсолутно исти. Нове технологије, то убрзање које се дешава, о којем је и сам Гете размишљао и плашио га се, нормално је да нас све то плаши иако живимо у друштву које живи брже од Гетеовог. Та унутрашња људска питања остају и зато се тако добро разумемо са класицима – примећује Грабарић кога је редитељ Борис Лијешевић посебно похвалио као праву ракету коју је открио, нагласивши да је на сваку пробу долазио спреман и „научио нас је како да приступимо Гетеу и великим класицима”.

 Озрена Грабарића публика у театру на Црвеном крсту имала прилику да гледа у представи „Ружни, прљави, зли” по истоименом италијанском филму (1976) Етореа Скола, у режији Ленке Удовички, као и у делу „Демократија” према мотивима драме Јосифа Бродског, у режији Вељка Мићуновића.

– Ово је већ трећа премијерна драма коју радим у БДП-у и осећам се као део овога ансамбла. Чека ме и четврта представа у овој кући културе, са редитељем Вељком Мићуновићем радићу драмско дело „Швејк” Јарослава Хашека чија премијера је крајем године у истом сценском простору. Овде се осећам као код куће. И Београд ево већ три-четири године уназад доживљавам као свој, други град у којем живим. Себе сматрам делом београдске позоришне сцене, јер овде имам јако пуно пријатеља и сарадника. Јако ми је важан овај период живота у мом уметничком развоју. Београдска позоришна сцена је занимљива, има наравно препрека, али и много страсти, динамике које су за глумца велики изазов.