Бонапартизам кувара Пригожина

Пригожин је командовао „На лево круг, напред марш!” и „вагнеровци” су на 200 километара до Москве окренули натраг и већ су поново у својим базама и положајима на фронту. Српска и Србија су одахнуле. А одахнули су богме и народи 140 од 190 држава у свету, које нису увеле санкције Русији, ишчекујући слом глобалног неоколонијализма САД. Испоставило да је уз посредовање Лукашенка постигнут споразум. Шта се и зашто у међувремену догодило?

Чињенично, Пригожинова паравојска, која броји чак око 25.000 војника прославила се на најтежим задацима Путинове специјалне операције, у више наврата је изразила незадовољство подршком Москве. Пригожин је директно оптуживао министра Шојгуа и начелника генералштаба Герасимова. Ништа необично, али обично не тако гласно. Увек је постојала тензија између команданата на фронту и претпостављених који седе у кабинетима, прате операције на штабским картама и издају наређења далеко од прве линије фронта где се крвари, убија и гине. „Мастиљаре” или „политичари” са презрењем их називају колеге које заударају барут.

У модерним ратовима су ретки примери да, као у средњем веку, цар, султан, краљ, кнез на белом коњу са исуканим мачем јаше испред свих и стиче велику популарност међу борцима. Један од таквих био је генерал Ратко Младић и зато је могао да се јавно спори са врховним командантом Караџићем. Али никад није из ратног стана ВРС у Црној реци кренуо у поход на Пале где је столовала цивилна власт, иако су официрске плате стизале из Београда.

Пригожин и „вагнеровци” били су, међутим, приватна војска неуклопљена у систем оружаних снага РФ, али лојални руској држави, која их је понекад ангажовала и ван граница у Сирији и Африци. Прекаљени и добро наоружани професионалци пре би се могли упоредити са француском Легијом странаца, него са псима рата. Али, није познато да су овакве формације самостално кретале у поход на престоницу да руше власт, сем ако су изостале плате. Конкретан случај, већ назван побуном, државним ударом и сл., најпре би се могао објаснити бонапартизмом. Још у антици се неретко догађало да команданти римских легија након нових освајања или гушења побуна на периферији стекну такву славу и популарност да су приликом повратка представљали опасност за власт. Одушевљена маса их је извикивала за нове императоре, а њихове легије у крвавом обрачуну са преторијанском гардом доводиле их на трон. Наполеон Бонапарта се послије великих победа и повратка у Париз прогласио за цара и постао синоним за овај феномен.

Из опреза према потенцијалном бонапартизму, генералисимус Стаљин је прослављеног маршала Жукова, након што је у Берлину подигао совјетску заставу победе у Другом светском рату, гурнуо у сену маршала Васиљевског. Тито је команданту Прве пролетерске, популарном Кочи Поповићу, тек годинама после рата доделио Орден народног хероја и то под притиском ветерана, а овај се схватио па се самоискључио из државно-партијске конкуренције и посветио дипломатији. Већ је уочена извесна аналогија са примерима из минулог грађанског рата у БиХ. Два нижа официра ВРС, случајно са истим презименом Остојић, подигла су побуну у Бањалуци против власти на Палама која је „уживала у привилегијама док је војска гладовала”, али накратко и без успеха и никад није утврђено ко је стајао иза тога. На другој страни босанског фронта, предратни ситни кримос Јука Празина, прославио се првих дана одбране Сарајева. „Црни бисер” престонице борио се на штакама и „грађани” су му певали песме, фотосе носали на шофершајбнама, што је овоме неуком момку толико ударило у главу да је од Алије тражио генералски чин и кабинет у згради Председништва. Скончао је у Белгији у каналу поред ауто-пута.

Пригожин, наравно, није ни Жуков, ни Коча, ни Остојић, ни Јука, а ни Путин није Стаљин, Тито, Радован, Алија, али постоје неке асоцијације. „Вагнеровци” су се током целог рата истицали у односу на регуларну руску војску, делом састављену од резервиста, добровољаца, ветерана и као најубојитији обављали су најтеже задатке и за то хваљени и одликовани од стране начелника, министра, председника, али баш да би сачували своју изузетност и независност одбијали да потпишу уговор и уврсте се у јединствен строј. У Бахмуту су се посебно прославили у захтевним уличним борбама и то је Пригожину очито ударило у главу, а у Москви можда то и није било валоризовано на очекиваном нивоу. Да ли је то био пропуст или „пропуст” Шојгуа и Герасимова, који је изазвао Пригожина, или су га баш њихова признања размазила и распалила његове нереалне војне, и цивилне амбиције. А опет, „вагнере” није било упутно фаворизовати у односу на регуларну руску војску РФ, која је носилац специјалне операције.

Шта се догађало у глави бившег робијаша, угоститеља, паравојног предузетника када се одважио на поход на престоницу на челу респектабилне приватне војне силе? Да ли је хтео да изнуди од Путина да смени Шојгуа и Герасимова, а њега самог, као успешнијег у ратовању, постави за начелника генералштаба, министра одбране, свог саветника за специјалну операцију, рачунајући да врховни командант неће ући у крвави унутрашњи обрачун усред рата? Или су Пригожинове амбиције биле далеко веће па је, у координацији са западним службама, руском опозицијом, неким незадовољним официрима у војном врху и украјинском војском, планирао државни удар или чак грађански рат, на што указује једна ранија изјава да је „специјална операција пропала и да је била сувишна”.

Како год да је било, Путинова брза и одлучна реакција да се ради о „класичној велеиздаји руске државе, ножем у леђа у тренутку када је народ у рату”, зауставила је Пригожина надомак Москве, уз правдање да „Вагнер” није издајничка него патриотска војска? А онда се укључио Путинов савезник и Пригожинов стари знанац Лукашенко и у задњи час склопио дил. Пригожин и најближи сарадници отићи ће у Белорусију, а остали „вагнеровци” због минулих заслуга биће амнестирани и потписати уговор о интеграцији у регуларне војне формације РФ.

Поражене западне службе конструишу да је све ово само блеф Путина, Лукашенка и Пригожина. Пошто је жива сила украјинске војске потрошена, увелико се говори да ће задатак преузети Пољаци, традиционални русофоби и англофили, са апетитом да поврате своје историјске територије у Украјини. Путин је већ разместио нуклеарне главе на пољске границе Белорусије, али Лукашенку недостаје нешто типа „Вагнер” и Пригожин и сарадници ће тамо започети окупљање и увежбавање. А такав састав на ближој локацији може да послужи и као важна подршка за преузимање старе руске престоница Кијева. Али могли су то да изведу и без маскараде...

Истина, чудно је да „вагнери” нису вербално дирали у ауторитет Путина, а заузели су Ростов, оборили хеликоптере и кренули на Москву. Пригожин је сасвим изнебуха командовао „налево круг”. Лукашенко је опет некако необично брзо и успешно реаговао. Наивно је све свести на бонапартизам бившег кувара, који се добро тукао са бившим комичарем. Тек грађански рат, са асоцијацијом на 1917, очас се претворио у хепиенд баш као на актуелностима ТВ Хепи са нашим руским навијачима и Путиновим фановима. Подршку Путину изразили су многи државници широм света, па и, сваки на свој начин, и Вучић и Додик, јер Србима будућност зависи од руске победе.

Ако ова епизода специјалне операције у Украјини не ослаби Путинову Русију, можда ће је чак и ојачати. Ипак, боље би било да је није ни било.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa