Песнички ДНК

Нови Сад – Друштво новосадских књижевника добило је свој клупски простор преко пута Бановинске палате у Новом Саду. Клуб, у чијој „личној карти” стоји скраћени назив ДНК, свечано је отворен минулог викенда на тој булеварској адреси, Михајла Пупина 9.

Удружење окупља чланове који живе и стварају у Новом Саду, а настало је пре пет година када се група писаца, на једном таласу незадовољства или амбиција, издвојила из Друштва књижевника Војводине, које седиште има у истом граду.

Оснивачка идеја била је да ДНК као градско удружење унапреди књижевни и културни живот Новог Сада, да се бави и статусним питањима везано за позицију писаца у овом времену.

– Немамо амбицију да мењамо свет, али знамо шта нам треба. А то је да порадимо на нашем простору, и стварном и виртуелном, јер живимо у свету који је другачији од оног из 19. века у коме су се дружили Змај и Лаза Костић – каже за „Политику” председник ДНК Ненад Шапоња.

Кренули су, како наводи, „од нуле, без новца, простора и сајта на коме би се представили”, али је током пет година „лична карта” удружења напуњена. Сајтом је повећана видљивост писаца и друштва, а покренут је и интернет часопис „Међутим”, шире посвећен књижевној критици.

Шапоња каже и да су се јасно позиционирали у издавачкој делатности, са 17 књига, сваке године по алманах песама, прозе, есеја... Пошто је Нови Сад вишенационална средина, радило се и на едицији „Нови духовни мост”, двојезичним песничким антологијама у којима су и аутори из Темишвара, Братиславе, Будимпеште и Нижњег Новгорода.

Издата је и антологија песника Новог Сада 20-21. века, по избору Зорана Ђерића, иначе управника Српског народног позоришта, као и његова антологија српских песника у Новом Саду 18-21. века.

– Наша идеја је да вредносно осветлимо песнички Нови Сад – каже Шапоња.

Удружење са својим идејама конкурише за новац на разним нивоима власти, али „некад га добију, а некад не”, објашњава председник ДНК, који је иначе и директор покрајинске установе Културни центар Војводине „Милош Црњански” у Новом Саду.

Међу чланством ДНК су и други песници и писци који су уједно на јавним положајима, попут војвођанског премијера Игора Мировића, управника Библиотеке Матице српске Селимира Радуловића, вишеструко награђивани у књижевним круговима и шире у друштву.

Међутим, говорећи о положају писца данас, Јован Зивлак из Друштва књижевника Војводине, сматра да се око књижевних награда воде „игре” и да таква признања данас више немају значење за писца, његово дело и каријеру.

– У тој игри је врста утицаја, моћи, утакмица која није заснована на књижевној логици и вредностима. То је дошло готово до апсурда. Улога награде је и социјализација уметности и књижевности, а ово су дечје игре, чак и озбиљне завере, које ту идеју о доводе у питање – каже за „Политику“ Јован Зивлак.

По њему, у култури и књижевности нема аутономије, саморегулишуће снаге, позиције да се из сопствених ресурса могу решавати битна питања. „Култура у контексту тржишта није независна, упућена је на државу, разне фондове и фондације и тиме је њена аутономија угрожена”, додаје.

Зивлак сматра да писци никада нису били „тако посебно у лошој позицији”, а за њихову улогу каже да је минимизирана.

– Не кажем да писци треба да имају посебну улогу и одговорност у друштву, али на јавној сцени, културној и интелектуалној, нема ни писаца ни интелектуалаца као људи са ауторитетом и улогом у друштву – наводи овај песник, критичар и есејиста из Новог Сада.

Ипак, каже да је то феномен који једнако погађа читаву европску сцену, те да су култура и књижевност, „жалосно на доле повучене”, „битно оспорене” и да немају снагу да утичу на друштво. Држи да је нестанком Фукоа и Хајнриха Бела нестала филозофска, интелектуална, књижевна личност са сцене.