Пр­ва про­сла­ва у Гра­ча­ни­ци

„Ве­ли­ки Ко­сов­ски пра­зник, ко­ји је сто­ле­ћи­ма био дан оп­ште на­род­не жа­ло­сти, про­сла­вља се да­нас, као нај­ра­до­сни­ји дан, као пра­зник осло­бо­ђе­ња. Три ве­ли­ка на­род­на са­бо­ра оку­пи­ће се да­нас на три стра­не срп­ства да про­сла­ве све­ти Ви­дов­дан”, пи­са­ло је у увод­ни­ку „По­ли­ти­ке” од пре тач­но 110 го­ди­на – 15. ју­на (по та­да ва­же­ћем Ју­ли­јан­ском ка­лен­да­ру) 1913. го­ди­не.

По­во­да за то би­ло је ви­ше не­го до­вољ­но. Јер са­мо не­ко­ли­ко ме­се­ци ра­ни­је, у Пр­вом бал­кан­ском ра­ту, осло­бо­ђе­ни су Ко­со­во и Ме­то­хи­ја, Ра­шка област и Ма­ке­до­ни­ја, па се ве­ли­ки део на­шег на­ро­да ко­ји је до та­да жи­вео у Осман­ском цар­ству на­шао у гра­ни­ца­ма Кра­ље­ви­не Ср­би­је.

За­то је јед­но од цен­трал­них ме­ста где су те го­ди­не одр­жа­не ви­дов­дан­ске све­ча­но­сти био ма­на­стир Гра­ча­ни­ца. Би­ло је то пр­ви пут да се на про­сто­ру „ста­ре Ср­би­је”, где је и во­ђе­на Ко­сов­ска бит­ка, Ви­дов­дан обе­ле­жи у сло­бо­ди, без стра­ха од по­сле­ди­ца... Про­сла­ви у пор­ти ма­на­сти­ра Гра­ча­ни­ца при­су­ство­ва­ли су и пред­став­ни­ци Дво­ра, чла­но­ви вла­де, офи­ци­ри. Би­ло је то вре­ме на­ци­о­нал­ног уз­ле­та и ро­ман­ти­ке, ка­да се по­сле ве­ли­ких по­бе­да срп­ске вој­ске у Ку­ма­нов­ској и Би­тољ­ској би­ци осе­ћа­ло да је на­сту­пио тре­ну­так да се срп­ски на­род ко­нач­но осло­бо­ди и ује­ди­ни у још ве­ћу за­јед­ни­цу. У та­квим окол­но­сти­ма Ви­дов­дан је још ви­ше до­био на зна­ча­ју и сим­бо­ли­ци, па је у јед­ном од „По­ли­ти­ки­них” увод­ни­ка из тог пе­ри­о­да под на­сло­вом „Ви­дов­дан по­сле осве­ће­ног Ко­со­ва” по­ред оста­лог на­ве­де­но: „Пет­на­е­стог ју­на и ове го­ди­не осва­ну­ће ве­ли­ки пра­зник Ви­дов­да­на, да­на на­ци­о­нал­ног се­ћа­ња. Тај ве­ли­ки пра­зник ту­ге до­био је по­сле осве­ће­но­га Ко­со­ва и дру­ги култ, он је дан на­шег по­но­са. Али, зар би би­ло до­вољ­но скр­сти­ти ру­ке и у по­но­су, као и у ту­зи не раз­ми­сли­ти ду­бље и са­вре­ме­ни­је о отаџ­би­ни. Ви­дов­дан не сме би­ти са­мо дан ту­ге, ни обич­ног по­но­са, он мо­ра би­ти дан јед­не на­ци­о­нал­не ду­жно­сти.”

Лон­дон­ским ми­ров­ним спо­ра­зу­мом, пот­пи­са­ним два ме­се­ца ра­ни­је – 30. ма­ја 1913. Ср­би­ја је до­би­ла Ко­со­во и Ме­то­хи­ју, као и ве­ћи део Ра­шке обла­сти, док је пи­та­ње Ма­ке­до­ни­је оста­ло отво­ре­но, до ре­ше­ња гра­нич­них спо­ро­ва из­ме­ђу Ср­би­је и Бу­гар­ске. Али, вре­ме­на за сла­вље ни­је би­ло мно­го. Јер, са­мо дан по­сле пр­ве про­сла­ве Ви­дов­да­на у Гра­ча­ни­ци бу­гар­ска ар­ти­ље­ри­ја и пе­ша­ди­ја на­па­ла је по­ло­жа­је срп­ске вој­ске код Бре­гал­ни­це. Ти­ме је по­чео Дру­ги бал­кан­ски рат, са­мо још је­дан од до­га­ђа­ја ко­ји се, на ди­рек­тан или по­сре­дан на­чин, ве­зу­ју за Ви­дов­дан.

На­рав­но, осим у Ср­би­ји Ви­дов­дан је и та­да, пре 110 го­ди­на, про­сла­вљан и у дру­гим кра­је­ви­ма у ко­ји­ма је жи­вео наш на­род. У Аустро­у­гар­ској по­себ­но је све­ча­но би­ло у Врд­ни­ку, код ма­на­сти­ра по­зна­тог као Ма­ла Ра­ва­ни­ца, у ко­јем су се ду­го на­ла­зи­ле мо­шти кне­за Ла­за­ра. У Врд­ни­ку је за Ви­дов­дан, пре­ма ка­зи­ва­њу хро­ни­ча­ра, уме­ло да се оку­пи и ви­ше од 10.000 љу­ди, а нај­све­ча­ни­је је би­ло 1889, ка­да се обе­ле­жа­ва­ло 500 го­ди­на од Ко­сов­ске бит­ке. Ипак, те 1913. обе­ле­жа­ва­ње Ви­дов­да­на у Аустро­у­гар­ској оп­те­ре­ћи­ва­ли су све ло­ши­ји од­но­си из­ме­ђу ове ца­ре­ви­не и Ср­би­је, ко­ји су већ та­да би­ли на иви­ци ра­та. За­то су те го­ди­не аустро­у­гар­ске вла­сти углав­ном за­бра­њи­ва­ле ли­ти­је, јав­не све­ча­но­сти и дру­ге ма­ни­фе­ста­ци­је по­во­дом Ви­дов­да­на, па је ње­го­во пра­зно­ва­ње углав­ном би­ло огра­ни­че­но на цр­кве­не пор­те.

У Цр­ној Го­ри је на Ви­дов­дан нај­све­ча­ни­је би­ло на Це­ти­њу, а за про­сла­ву Ви­дов­да­на у тој кра­ље­ви­ни нај­ви­ше је би­ло за­ду­же­но удру­же­ње Срп­ски со­ко. Ина­че, због за­јед­нич­ких успе­ха у Пр­вом бал­кан­ском ра­ту, Ви­дов­дан је те 1913. го­ди­не до­че­кан у слич­ном рас­по­ло­же­њу као у Ср­би­ји. Ина­че, о зна­ча­ју овог пра­зни­ка за Цр­но­гор­це го­во­ре и ре­чи кне­за Ни­ко­ле ко­је је он упу­тио кра­љу Алек­сан­дру 1896, ка­да је баш за Ви­дов­дан пр­ви пут по­се­тио Бе­о­град: „И до­ђох ти на Ви­дов­дан. А што баш овај дан иза­брах, дан при­је коб­ни за на­ше срп­ско пле­ме? Иза­брах за­то да га ми­ли наш на­род не про­ве­де у сје­ти, као мно­ге до да­нас. Од Ла­за­ра на овај дан он се сје­ћа свих му­ка сво­јих, стра­да­ња и ро­бо­ва­ња сво­га и уз­ди­сао је ни­зом не­у­спје­шних по­ку­ша­ја да опет свој и ве­лик бу­де. И да­нас на устав­ке ви­дов­ске дра­ги мој бра­те пред ли­цем ми­лог нам срп­ства под­на­шим ти из­раз ли­ца као нај­пр­ви зрак сун­ца, као из­раз оне бла­го­сло­ве­не сло­ге и љу­ба­ви ко­је на­род же­ли да ме­ђу на­ма по­сто­ји.” Кнез Ни­ко­ла је те го­ди­не при­су­ство­вао по­ме­ну ко­сов­ским жр­тва­ма одр­жа­ном у Са­бор­ној цр­кви, об­у­чен у на­род­ну цр­но­гор­ску но­шњу и са са­бљом кра­ља Ми­лу­ти­на, а до­че­као га је и по­здра­вио ве­ли­ки број Бе­о­гра­ђа­на.

Ина­че, ва­ља на­по­ме­ну­ти да је Ви­дов­дан као др­жав­ни пра­зник у Ср­би­ји пр­ви пут про­сла­вљен 1889. го­ди­не, и то по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња 500 го­ди­на од Ко­сов­ске бит­ке. Та­да је цен­трал­на про­сла­ва одр­жа­на у Кру­шев­цу, штам­па­на је и Ко­сов­ска спо­ме­ни­ца (збир­ка на­род­них пе­са­ма о Ко­сов­ском бо­ју), а краљ Алек­сан­дар Обре­но­вић, та­да још ма­ло­ле­тан, ми­ро­по­ма­зан је у ма­на­сти­ру Жи­ча, по угле­ду на вла­да­ре из ди­на­сти­је Не­ма­њи­ћа. Ви­дов­дан је као др­жав­ни пра­зник обе­ле­жа­ван и ка­сни­је у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји, све до по­чет­ка Дру­гог свет­ског ра­та. Та­ко су раз­ли­чи­ти исто­риј­ски до­га­ђа­ји ути­ца­ли на ка­рак­тер и на­чин обе­ле­жа­ва­ња овог ве­ли­ког пра­зни­ка.