Џајић с Кројфом у Фонтеновом ПСЖ-у

Француски фудбалски ас Жист Фонтен, који је славу стекао с 13 погодака на Светском првенству у Шведској 1958, достигнућем за век векова, није више могао да се пати у ровитим стањима од два прелома ноге. Први, на врхунцу голгетерске моћи, кад је кост пукла двоструко, снашао га је надомак првог завршног турнира с четири репрезентације у Купу нација 1960 (касније Европско првенство), иначе би још једном водио борбу с југословенском одбраном („плави” савладали „галске петлове” у Вестеросу с 3:2 у групи – Фонтен дао оба гола – затим и на Парку принчева у Паризу с 5:4 у полуфиналу, иако је домаћин водио с 4:2). У касну зиму 1962, усред сезоне, окачио је копачке о клин. Мрежу је решетао до последњих утакмица у Ремсу. Каријера му није била дуговечна као живот. Недавно је отишао с овог света у деведесетој. С фудбалског поља се повукао у 28. години.

Баш у време његовог силаска с позорнице почела су на Убу да се крше копља два царства око сувоњавог младића лаганог дриблинга. Та крхка гранчица, која је већ побрала симпатије завичаја, божји дар за фудбал је испољила и у огледањима с вршњацима из оба табора на Топчидерском брду. У задњи час, негде у мају, док се пажња домаће јавности усмеравала на одлазак државног тима на Мундијал у Чилеу, Црвена звезда је искористила повољну околност да у тој трци победи Партизан. Очево познанство с њеним генералним секретаром Ђорђем Мирковићем, убским зетом, пресудно је утицало да Драган Џајић уочи свог 16. рођендана дође у подмладак „црвено-белих” под руком Миљана Миљанића.

Југославија је на јужноамеричком копну заузела четврто место. Тек што се репрезентација с великим успехом вратила кући, „звездаши” са Светског првенства Драгослав Шекуларац, Војислав Мелић, Владимир Дурковић и Владимир Поповић су поново спаковали кофере да са саиграчима иду на „Трофеј Париза” на Парку принчева.

„Црвено-бели”, први југословенски тим на годишњем турниру покренутом 1957, савладали су у полуфиналу Сантос с 1:0 поготком Слободана Шкрбића. Двоструки узастопни победник је тај пут играо без Пелеа, који се повредио у Чилеу и није дао одсудни допринос за то што је Бразил сачувао трон. Бечки Рапид је с 4:2 био бољи од Расинга, који се од почетка до 1966. узимао за домаћина, а и у тој утакмици и на мечу за треће место с Бразилцима (3:2) имао је Милоша Милутиновића у навалном реду. Звезда је у финалу победила Аустријанце с 2:0 Мелићевим головима.

Од 1967. до 1972. турнир је замро, јер је Расинг светле традиције дочекао тешке дане. Беспарица га је бацила у аматерске разреде француског фудбала. „Град светлости” је остао без професионалног клуба. Зато је 1969. основан Париз, који је добио статус друголигаша, а његовим спајањем догодине са Стад Сен Жерменом створен је Пари Сен Жермен. Већ у првој сезони, 1970/71, новорођенче је било најуспешније у Централној групи Друге дивизије, а кроз једнокружно доигравање с Монаком (2:2) и Лилом (4:2), победницима „Југа” и „Севера”, извађена је карта за најбоље друштво.

Иако је Пари Сен Жермен заузео 16. место међу 20 тимова (испала три најлошија), сурвао се под тим именом чак у трећи степен. Будући да је седиште клуба било предграђe Сен Жермен ан Ле, градоначелник престонице је држао да је то непариски тим. Из одијума је проистекло раздвајање с Паризом, који је присвојио звање прволигаша, а 1973. и покушаја да се традиционални турнир обнови (Фејенорд у финалу бољи од Бајерна на пенале, домаћин трећи, Марсељ четврти).

Пари Сен Жермен је пошао из почетка, амбициозно. Одмах је из треће класе прешао у другу. Јесте да је заузео недовољно друго место, али је купио право да игра у вишем рангу од првопласираног Кевијија (шест бодова випе), који није имао новац да заплови у професионалне воде. Руку је најдубље у џеп завукао дизајнер Данијел Ештер, човек из света моде, који постаје председник клуба (црвенo-плави дрес, препознатљивост Пари Сен Жермена, његово је дело). Део је приложио и Жан-Пол Белмондо, глумачка величина, страствени заљубљеник у фудбал.

За техничког директора је постављен Фонтен, који је, заправо, преузео тренерску палицу. Карта је стављена на велико име са скромним искуством (француску репрезентацију водио тек у две пријатељске утакмице 1967, а затим мали Лишон 1968/69). И – Фонтен је 1974. вратио Пари Сен Жермен у елиту. Пошто поново друго место (у групи) није било довољно, морало се у бараж с Валенсјеном, коме је прва утакмица код куће припала с 2:1, a водио је с 2:1 и пред скоро 20.000 гледалаца на Парку принчева (улаз био бесплатан). Парижани су до краја драматичне утакмице дали још три гола – 4:2. С последњим звиждуком судијске пиштаљке Фонтен се сручио на колена. Мислили су да је доживео срчани удар. Избезумљено је лежао на трави с распореном кошуљом док су му масирали груди. Већ у следећи трен је тако неугледан, с лицем раширеним у осмех, ношен на рукама раздраганих навијача.

Пари Сен Жермен је од тада непрекидно у најбољем друштву. За нове изазове доведен је и Илија Пантелић, некадашњи голман Војводине и наше репрезентације, који је три претходне сезоне бранио у прволигашкој Бастији. За почетак 15. место, а на крају фудбалске године поново „Трофеј Париза”, од те 1975. у рукама „светаца”.

Позвани су Валенсија, Спортинг и Флуминенсе, али не само они. Пари Сен Жермен, у жељи да подигне свој први турнир на највиши ниво, појачао се с два аса светског формата. Одазвали су се Барселонина ведета Холанђанин Јохан Кројф и Звездин капитен Џајић, за кога се заложио Пантелић. Његов долазак у Париз био је згодна прилика да се уз Пантелићево преводилачко знање обави први разговор с људима Бастије о преласку прослављеног левог крила „црвено-белих” на Корзику.

Домаћин је у полуфиналу 17. јуна савладао Спортинг с 3:1 (1:1) пред 25.000 гледалаца на Парку принчева, где су Кројф и Џајић показали сву раскош своје класе, али нису били стрелци. Два дана касније, за финале с Валенсијом, слегло се и 45.000 душа. Једини гол је пао у 88. минуту – у Пантелићевој мрежи.

Две гостујуће звезде нису заблистале поново. На измаку клупске сезоне стигао их је замор, а нарочито Џајића, који је у претходна три месеца био одиграо само једну утакмицу, непосредно уочи пута. У чувеном реваншу четвртфинала Купа победника купова, кад је Звезда 19. марта на свом крцатом стадиону избацила Реал на пенале, бритко је повређен недуго после гола главом за вођство „црвено-белих” с 1:0. Лекарски тим му је у полувремену саветовао да остане у свлачионици, али је стегао зубе. Замењен је у 84. минуту. Цех је ипак плаћен. Не само да је изостао с полуфиналних мегдана с Ференцварошем, који је преживео у гротлу рекордног броја гледалаца на „Маракани”, већ се вратио на терен тек 15. јуна. Сплитски Хајдук је победом у Београду с 2:1 начинио још један значајан корак ка титули првака.

Затим, у претпоследњем колу, по Џајићевом повратку из Париза, Звезда је савладала Пролетер у Зрењанину с 3:1, а меч су посматрали изасланици Бастије. Џајић је следеће две године провео у њеним редовима. У француском првенству је дебитовао баш против Пари Сен Жермена, који је у првом колу, 8. августа, преслишан на Корзици с 3:0. Бастија је на крају била осма међу 20 прволигаша, а „свеци” су заузели 14. место. Фонтен је клупу препустио Велибору Васовићу, који је претходно вратио Анже у најбоље друштво.

Звезда је следећи пут играла на „Трофеју Париза” 1979.  године. Џајић је годину раније укњижио последњу утакмицу у црвено-белом дресу.